Париз и промена климе или како једна обмана заслужује другу

По многим геополитичким аналитичарима, посебно азијским, дошло је до “промене климе” у  односима између Обаме и Путина на састанку у Паризу, на маргинама конференције о  климатским променама.

И како та промена климе изгледа? Путин је изјавио да у целини САД и Русија имају разумевање о циљевима и начину како их постићи. Постигли су договор о дефиницији шта то представља „здраву” опозицију, и да ће се тај процес наставити на рангу министара спољних послова у Бечу.  И успркос подршци свом НАТО савезнику Турској, Обама је изразио жаљење због  рушења руског авиона над Сиријом. Наводно су САД дале Турској „тврду поруку” да затвори своју границу у дужини од 60 километара, управо на простору где наводно живи турска мањина, али је територија већ одавно постала транзитна зона за многе милитанте и њихово снабдевање. Та такозвана „тврда порука” је објављена и у Wall Street Journal-у. Наводно, ово даје одрешене руке Москви да притиска Турску, па је тако Турска постала посматрач догађаја без утицаја на исход. Многи иду чак  и даље, да је то порука и Саудијској Арабији, јер је Јордан у тесној координацији са Русијом. Чак је и Нетанијаху у Паризу дао утисак да подржава руску акцију у Сирији. Још је нагласио  да Русија и Израел виде ситуацију на исти начин и да ће Израел предузети све мере за превентиву конфликта. Највеће чудо од свих чуда је Обамин осврт на питање санкција, које наводно не могу трајати дуго. Јункер је отишао пуно даље, да цитирам: „Ми морамо унапредити наше односе са Русијом и морамо третирати Русију како треба, то јест, као себи једнаку.” И наставља даље у истом тону: „Ми морамо уложити напоре да се унапреде практични односи. Путин ме је упитао шта то значи када Обама каже да је Русија регионална сила. Да ли то значи да се пита у проблемима регије, као на пример, Украјини? Тако се не може говорити са Русијом.” САД координатор за санкције, Данијел Фриед, изјављује да „…санкције не могу трајати заувек.” На конференцији Европа-Русија Форум, Лавров је изјавио да „иако односи сада пролазе кроз тешка времена, Русија је убеђена да ће се тренд променити и да ћемо се вратити на узајамно корисно парнтерство.“

Промена климе? Не, већ рекалибрација реторике неопходна у виду галопирајућих геополитичких промена.

Прва промена је подешавање реторике да се умањи политичка штета нанешена руском интервенцијом у Сирији. Највећа штета западним интересима је заправо велика популарност руске интервенције у многим земљама међу обичним становништвом. Посебно је популарност велика у палестинском становништву, иако је Америка и европске силе упорно покушавају да сукоб прикажу у светлу сунитско-шиитског верског нетрпељства. Годинама навикнути да нема никаве шансе за промену стања, да ће западна интервенција широм Блиског истока бити свакодневница – не само оних који живе данас, већ и њихове деце и унука – становништво Блиског истока у целини је повратило осећај наде или барем ишчекивања да се нешто промени. Јер је очигледно да, до сада једина и неупитна сила, сада мора координисати операције са другом, независном силом.

Првенствено је дошло до промене у тону Израела. Помирљив и подржавајући тон који је користио Нетанијаху указује да је сада врло битно за све америчке савезнике у региону да не изгледају слабо. Кроз коопцију Русије, сарадњу са Израелом и Јорданом, јавност се обавештава да је Русија “једна од њих” и да не дају превелику важност Русији као фактору  који може самостално мењати нешто у региону Блиског истока. Руски притисак на Турску није у овом тренутку пожељан. Да би се смањио интензитет притисака велики медијски простор је дат премјеру Даватоглу да изјави неколико врло помирљиво-звучних фраза, и медији су му дали одушевљену подршку. Али није било извињења нити жаљења. Како то није имало ефекта, долази конференција о климатским променама, да би на највишем нивоу покушали обрадити Русију да повуче интензитет притиска на Турску. Обама је чак изразио жаљење због рушења авиона.

Чему потреба да се руски притисак на Турску смањи, а да се притом не присли Турска на извињење? Разлог лежи у дуго-планираној маргинализацији Ердогана. Медијска кампања је већ годину дана одрадила своје, а сада када изборни резултати нису дали супер-већину, Ердоган је председник са ограниченим фунцијама, а Даватоглу је формирао владу. По САД плану, сада је време за унутрашњу политичку консолидацију да не дође до раскола између два табора владајуће партије. А то значи да Даватоглу има зелено светло и, ако га Ердоганова фракција не осујети, имаће пуну моћ у новом саставу владе. У овој деликатној ситуацији, САД жели да Русија одустане од политичке кризе. Ердоганове присталице ионако не симпатишу превише идеје Даватоглуа, јер је по њиховом мишљењу он највише одговоран за ћорсокак турске спољне политике коју је он водио све ове године.

Међутим, Русија, која је буквално копирала све оптужбе против Ердогана из Wall Street Journal-а и других проминентних медија, у позицији је да преузме америчку улогу у кризи унутар партије. А да невоље буду још веће за САД, данас је Русија додала ново име и оптужила и Даватоглуа за сарадњу са терористима. САД сада не може окренути своју политику за 180 степени и бранити Турску од оптужби. Наиме, било би врло тешко пронаћи начин да бране само свог изабраног наследника, Даватоглуа, јер би то оголило намере САД у унутар-страначком превирању. Сада, у овој клими, где Америка контролише медије, углавном Гуленове медије, који воде кампању против руководства земље, то би било скандалозно, јер би буквално значило подршку Русији. Зато САД не могу да бране Турску – предалеко је Америка отишла у својим медијским наративима, који су сада комплетно преузети од Русије. Биће изузетно тешко да Даватоглу, у условима међународног притиска, консолидише власт и преузме узде владавине. Пре је могуће да ће доћи до већег раскола и дисфункционалности турске владе. Наравно, ако се сами договоре, неће бити дужни ништа Америци, јер са толиким нападом на Турску од Русије за сарадњу са терористима, САД је у принципу дала Русији своју целокупну политичку кампању и на тај начин дала кредибилитет свим нападима на турску спољну политику. САД већ има намеру да оштети Турску у питањима Курдистана – САД је планирала да искористи ту кампању против Ердогана као разлог за пропалу Турску политику према Курдима. Наравно, то ће бити пуно теже, ако не и немогуће,  а да  се то не види као САД, користећи кризу и оптужбе Русије, омогућити Курдима да испослују неку форму аутомије.

И док криза не јењава, Турска је сада у позицији посматрача и са унутрашњом политичком кризом у настајању. Пузајући пуч је још увек активан, али се још не зна чија страна ће превагнути.

У Паризу је закључена конференција о климатским променама. Научници ће и даље дискутовати да ли су те промене стварне или не – све што политичаре занима је у ствари финансијски аспект тог феномена. Али ова конференција ће бити више позната по свему другом него по клими.  Од Украјине, до односа Европе и Русије, од Израела до Ирана, од Сирије до Турске. И баш као и дискусија о клими чија је права сврха била стварање финансијских инструмената, тако ће и говор о промени климе у односима са Русијом бити једино упамћен по намерама свих актера кризе на Блиском истоку да рекалибрирају своје позиције.

Топ ван контроле

Све је било спремно за састанак 25.новембра у Турској, између Русије и Турске, са високим представницима обе земље, укључујући и министра спољних послова Руске Федерације,  Сергеја Лаврова.  То је требао бити састанак на коме би се потписали финални документи за изградњу Турског Тока, а чији је садржај обухватао и цену и датум почетка изградње.

Рушењем руског авиона СУ-24 све се променило. Након само пар дана тензије су се подигле на највиши државни ниво. Од тренутка када је постало јасно да Турска није одмах контактирала своје руске колеге, већ је прошло више сати од инцидента до првих контаката, постало је јасно да је то био намеран акт и да је светска сигурност угрожена одлуком за коју још нема адекватног објашњења, а чије последице су несагледиве.

Прва и највећа жртва је и била циљ – зауставити или успорити прогрес Евроазијских интеграција. Од руско-турских масовних трговинских односа, до ширих циљева Евроазијске инфраструктуре и економског развоја од Балкана, преко Центалне Азије, до Кине.  Прерано је за прогнозе, али је мета напада недвосмислена.

Од самог почетка кризе у Сирији било је јасно да је то истовремено битка за Турску. Криза на границама, трајна претња курдског сецесионизма, јачање снага унутрашњих елементата за поткопавање стабилности и јачање напетости међу разним политичким и етничким интересима – све је допринело да се унутрашња политичка кохезија уруши и да сада гледамо пузајући пуч у Турској. Од Евроазијске оријентације и политике самосталности, заокрет према НАТО оријентисаној политици је опипљив.

Одавно су сви пророци турске политике говорили о Турској као НАТО марионети, о Турској као послушној извршитељици дестабилизације Блиског Истока кроз активно учешће у наоружавању и инфилтрацији екстремиста.  Одавно су пророци говорили о трговини нафтом са ИСИС, о профиту који згрће Турска. Ти пророци су тако олако прогутали све што је уствари долазило из западних медија. Јер западни медији су, кроз демонизацију турског вођства, успоставиле контролу над информацијама и тако, не први пут у недавној историји, утврдили ко је “лош” карактер ког треба поставити на зид других негативаца. Тако да се Ердоган, без обзира на свој узорни приступ америчком покличу “Асад мора ићи”, нашао на истом стубу срама са самим Асадом. Диктатори – обојица. Да свет није у тако опасној ситуацији, ово би се могло звати смешним.

Пузајући пуч отпочео је истог дана када је Ердоганова партија изгубила на изборима способност да формира своју владу без коалиције.  Ни једна партија није хтела ући у коалицију, отварајући пут новим изборима. Од тог тренутка је постало јасно да постоји неки прећутни договор, јер није могуће да владајућа странка не може добити партнера за већину и партнера за владу. Очигледно је да је била само једна партија која је била спремна да то правило прекрши, а то је Републиканска странка. Међутим, то је “секуларна” партија – или јасније речено про-НАТО партија, којој је главни циљ поништење осуда преко триста генерала који су осуђени за припрему пуча, а међу њима су шефови армије, авијације и морнарице. Пузајући пуч је увек резултат постепеног јачања једног дела некада јединствене партије, да би се промениле снаге. Из само једног извора је у турски политички систем ушло преко 20 милијарди долара. Тај извор је Ердоганов некадашњи пријатељ,  а онда отворени непријатељ, Фетулах Гулен. Он је по америчким изворима “умерен”  верски вођа – толико је “умерен” да га Суни ауторитет Турске не прихвата. Та средства су отишла на контролу медија, укључујући и највећи дневник, Заман, и многе ТВ станице, као и разним религијским институтима и приватним верским школама, у редове просветитеља, тужилаца, судија, па чак и у неке редове полиције. Из свог штаба у САД он већ годинама спроводи куповање утицаја у ионако лако корумпираном систему. За време прошлих избора Ердоган је затворио неке ТВ станице због прекршаја  правила политичких кампања. То је наравно у западним медијима описано као цензура. Са толико притисака и са губитком курдских гласова, владајућа партија је прошла кроз кризу поверења у Ердогана и, иако до сада нема јасног сигнала, чини се да је Даватоглу постао фаворит западног медијског и политичког света.

Избори који су дали владајућој партији већину за самостално именовање владе, у Европи су прогласили неправилним и “не-фер”. Потпуно је било за очекивање да ће се на хиљаде НВО подигнути, заједно са Курдима, и оспоравати нове изборе. Све је било спремно, али се никакав протест није остварио. Међутим, како није остварен двотрећински мандат за промену устава, Ердоган је делегиран на улогу председника који нема велика овлашћења, док су Даватоглу и његове присталице преузели контролу.

Након намерног рушења авиона, Ердоган је оптужен у западним медијима као неко ко је дао Путину победу, ко ће поделити НАТО, ко хоће увући НАТО у рат, итд. итд. Наравно, није тешко видети правац НАТО стратегије. Са трајним демонизирањем Ердогана, све ће се приписати њему, док ће влада да испуњава нове мандате.  Уопште нема сумње да је ова провокација намерна, иако нема јасног одговора ко је ту провокацију наредио. Јер пилоти имају разне процедуре за опомену, а оне захтевају и пресретање са циљем идентификације. Међутим, Русија је уверена да је у питању земља-ваздух пројектил, не напад из авиона.

Зашто би Турска напустила свој профитабилан однос са суседом, као и будући економски развој?  Само зато ако мора. Турска губи контролу над границом, где турски Курди као и разне групације заједно са САД наводно нападају ИСИС. Заједничка офанзива турске курдске ПКК и САД против ИСИС – је први корак према аутономији простора над којим нема контроле. Јер истог момента када се ИСИС појавила на курдском тлу, борба је била од тог тренутка на турској територији, и САД је – не питајући чија је то територија –  ушла у заједничку акцију са Курдима. На истоветан начин су се гурнули сиријски Курди у борбу, јер је ИСИС напала њихова места, узела таоце, итд. и није било избора него прихватити САД помоћ. Истоветни сценарио у Ираку. Недавно су курдски Песмерга борци “заједно” са огранком турског курдског ПКК ослободили једно место у Ираку. Не треба заборавити да је преко 100 “саветника” из САД ушло у ирачки Курдистан након пада града Мосула. Некако је заиста необјашњиво да би једна организација као ИСИС, опседнута религијским фанатизмом и калифатом, имала овакав избор циљева. Сви циљеви некако су се увек поклапали са америчким политичким циљевима. Турска губи на том фронту, а сада када је Русија ушла у простор северне Сирије, сада падају у воду планови за евентуалну контолу над Алепом и повратком избеглица на тај простор, као и индиректни бонус дугорочне контроле над тим градом. Турска није остварила ни један од својих циљева.  Није дошло до брзог решења кризе у Сирији, није спречила најезду Салафиста под разноразним именима, који сада имају прилику да утичу и на сиромашније слојеве Турске, и није успела да контролише ситуацију на својим границама, где Курди – деценијама подржавани од стране САД, ВБ и Израела – сада имају релативну самосталност, уз отворену “помоћ” Америци у “борби против ИСИС”. У реалности, само сиријски Курди су нападнути и то вероватно зато јер су имали подршку и одбрану од Асада. Курди у Ираку су одсечени од Багдада, али сами нису били често угрожени. Међутим, Турска мора прихватити као истину да САД помаже Курдима да се боре против ИСИС.

А сада је руска авијација ангажована поред границе, где се воде битке за Алепо. И ту се налазе највероватније турске обавештајне јединице, јер се могу уклопити у Туркменски регион.  Какве год наде је Турска гајила о могућој контроли над сиријском границом и некој зони разграничења да би се спречило уједињење Курда – сада оне изгледају изгубљене.

Ердоган је политичар који је преживео многе кризе, али ову тешко да ће превазићи. Иако видимо да јачају позиције про-НАТО политичких фракција, преостаје да се види да ли ће бити отпора елита којима та промена прети и чији утицај прилази крају. Још је рано дати прогнозе да ли ће овај пузајући пуч успети или ће доћи до унутрашње полазирације.

Шта нам руска реакција говори? Говори да је Русија спремна на дужи рок анти-руске политике Турске. Да ли ће та политика бити више симболична да задовољи НАТО, а да ипак сачува основе добрих односа, то ћемо видети. За Русију, три фактора ће бити од суштинске важности. Први, да Турска остане при свом ставу о ненаметању санкција Русији због Крима. Други, да не дође до помиловања војних лица и пуштања из затвора, јер би то, де факто, био пуч у војним снагама. И трећи, да Турска не промени свој став према строгој интерпретацији Монтрекс конвенције, која не дозвољава ратним бродовима не-црноморских земаља да остану у Црном Мору дуже од прописаног броја дана, и ограничава укупан број таквих бродова, не само дужину боравка.

Да ли ће Турска дати све могуће уступке да би се одржао статус кво и да би задржала своје данашње границе?  Ако историја је икаква учитељица, уступци и попуштања нису никада успешни – и Турска се може наћи у положају да има своје властито Косово, трајни простор дестабилизације и унутрашње политичке агитације. У том случају, Турска ће морати наћи модус вивенди са Русијом, Ираном и Кином, и ојачати своју позицију успркос губитку. Међутим, ако је заокрет у политици из идеолошких разлога, да би се популарна партија коју је Ердоган изградио претворила у Тројанског коња за избацивање старих и увођење нових елита са проамеричким водством, то ће бити заиста нова глобална слика.

Пуно шпекулација се чуло о наводној лукративној трговини ИСИС у снабдевању нафтом преко границе са Турском, и како је и син председника постао богат. То су старе приче из америчке кухиње. Наравно да има профитера, али држава Турска није Црна Гора да може да живи од шверца. Тако да се зна: Путин је на састанку Г20 показао свету колону камиона са нафтом, дугачком толико да са авиона није могуће ни видети крај, јер излази иза хоризонта. Те колоне се виде из свемирских слика. Оне иду за Ирак. Није било давно да сам отписивала приче о масивној трговини нафтом, јер на отвореном пустињском простору није било начина да се то крије. То подразумева да “коалиција” предвођена Америком уствари није имала никакву намеру да их гађа! Тек када је Русија уништила око 500 камиона,  САД су по ПРВИ пут напале колоне и уништиле око 130 камиона. Али то само да би се то објавило у штампи и заокружило причу. Транспорт за Ирак има смисла, јер у Ираку ИСИС има приступ рафинеријама. Када је нафта рафинисана, порекло више није битно. То је начин прања новца, јер се губи траг извора сировина. Занимљиво је да се у CNN пословној рубрици појавио чланак о вишеструко повећаном увозу САД из Ирака, и то рафинисаног петрола, не нафте. И чланак иде даље образложењем за предности такве куповине из ирачких рафинерија. Ту нема случајности.

Анализирајући сам акт напада, постоји обавештајна информација из кинеских војних извора (ПЛА портал), где се тврди да турска авијација није знала чији авион је оборен. То ме доводи до закључка да је авион оборен као што Русија претпоставља – са земља-ваздух ракетом. И да је та одлука дошла из ланца команде који још можда и није јасан. База Инцирлик је постала америчка база и неће бити могуће да Турска призна ако је напад извршен из тог комплекса. Постоје међутим бројне такве ракете дуж турске границе и није искључено да је то дело било које од тих јединица. Али и у том случају, остаје отворено питање ко је донео одлуку. Смешно је да Даватоглу преузима на себе одговорност за одлуку. Смешно – наравно, јер авион није био ни пун минут – ако и толико – у ваздушном простору Турске, а потребно је више него минут да се пронађе шеф владе и извуче из неког састанка, да донесе одлуку и то све у року од пет минута. Требало би пуно више времена само да се објасни ситуација, као и разлог за предузимање такве акције. Не, то је унапред припремљен акт, само је питање доношења одуке за такав напад из заседе.

Даватоглу је дефинитивно нови западни миљеник. Његове изјаве “помиритељског тона” су преплавиле британске и америчке медије. Наравно, ако је циљ да Турска полако извршава НАТО циљеве у региону, имало би смисла приволити Русију на отопљење односа, да би се онда опет провоцирала на неки нови начин. Зато верујем да ако руска обавештајна служба има довољно информација о снази овог пузајућег пуча, руска позиција ће бити прилагођена околостима. За сада, не даје Турској простора за игру.

Временом, друге снаге ће се укључити у ово регионално померање, али за сада је важно наставити борбу не само против ИСИС, већ и свих група са оружјем у Сирији. Ту је Русија једина земља која схвата мисију. Јер како слика падобрана руских пилота доказује, нема умерених наоружаних у том делу света. То су људи који су прешли из нормалог света у свет култа смрти и таквима ништа више није свето.

Иако су Ердогана западни медији прогласили “топом ван контроле”, сада би се та изрека могла применити на Турску. Али да ли је могуће да би Турска имала ауторитет да буде прва земља НАТО која руши један руски авион? Турска је добила наредбу или барем неко у Туској је добио ту наредбу. НАТО је вероватно тај топ ван контроле. Ко ће га привезати за палубу, пре него наштети свима око себе, па и потопи и сам брод по ком пуца на све стране? Ту нема одговора, али се зна следеће: само једна особа у НАТО организацији има ауторитет да донесе такву одлуку. А то је генерал Бридлов, који је Врховни комадант НАТО. А генерал узима наредбе само од свог шефа, председника Америке. Толико је јасно.

Бранка Ал-Хамди

УФА: Амерички унилатерализам у мултилатералистичком руху – прилагођавање мултиполарном свету

Ове године Шангајска Организација Сарадње, на свом годишњем састанку шефова држава, обележила је свој одлучнији излазак на сцену глобалне и јавне дипломатије. Организација је  објавила своју решеност да у духу мутлиполарности потврди своје оснивачке принципе. Ти принципи названи „Дух Шангаја“  имају снагу завета, јер принцип узајамног поверења прожима све друге принципе. Поверење као и поштовање се мора заслужити. И мора се обнављати кроз узајамне подухвате и у духу узајамног поверења решавати проблеме. То је истовремено и једини могући начин– у свету разноликости у степену развоја, интереса, историје и културних афинитета.  И истовремено једини начин супротстављања диктату унилатералног уређења света, где се правила намећу – од сигурности, до економије, пачак и самог културно-историјског опстанка.

Ова година је прекретница у афирмацији ШОС и плодова њеног рада. Изазови пред организацијом су огромни – како подржати глобалне процесе да се реше многи акумулирани пробеми, а истовремено радити на укључењу нових чланица и повезивању Евроазијских народа са циљем развоја огромних потенцијала Евроазије.

Изазови у међународним односима су добро познати: избегличка криза, финансијска криза, Украјина, Сирија, Ирак, Авганистан, Пацифик. Али криза униполарног света је пред нама – у то нема сумње. Последице на глобалну сигурност, глобални економски раст и стабилност целих регија промениће свет.

1.

Криза униполарног света

Живимо у доба великих трагедија и сукоба који су највећим делом резултат произвољности и хирова елита униполарног света. Али хирови нису случајни. Они су последица извесних елита и њихове историографије и покушај промене прошлости по својој замисли. Али фантазије моћних су слепе на трагедије које произвољно – увек у име неких фиктивних разлога – намећу немоћнима.  Те трагедије иза себе остављају хаос и разоренеживоте генерација, разоренуинфраструктуруфизичку и културну целих народа и регија.Да ли бомбардовањем или дужничким ропством, намерно се ломе традиционалне и државне институције. И док се тако друштвена ткива насилно разарају, а онда подлежу трулежи и распадању, криминал, кланови и разни белосветски интереси круже као лешинари над изумрлим и разореним простором.

Људи који су некада живели у двадесетом веку, у двадесет првом веку су се вратили у средњи век. Разорене економије производе авангарду избеглица који су своје породице оставили негде збринуте. Они су већином млади, физички способни, боље образовани или чак релативно имућни. Бомбама разорене земље производе избеглице које су без ичега, где се старо и младо креће у потрази за новим животом. Од оних милионских маса које данас живе у избегличким камповима,  многи су кренули на опасан пут, да нађу своје место под сунцем у земљама које су их лишиле сунца у својим домовинама.

Ко ће за то узети одговорност? Шта се може предузети у оквиру међународних хуманитарних организација, уместо да се локалне заједнице боре са проблемом који далеко превазилази њихове могућности санирања? И како да се оснују фондови за дугорочно стабилизовање сиромашних земаља погођених мигрантском кризом, када се мигранти немогу вратити у разорене домовине?  Да ли је уопште могуће пронаћи механизам за обнављање економије, то јест, осигуравања средстава за живот у земљама из којих потичу? Чујемо само многе предлоге како депортовати људе, како их затворити или спречити да се крећу бодљикавим жицама и тренираним псима. Ни један од тих предлога неће зауставити бујице нових миграција.

Ово чему смо сведоци свету је наметнуто идеологијама моћних и њиховим тријумфалистичким походима. Заштићене са два океана и са свим потребним ресурсима, Сједињене Државе никада нису биле присиљене да се бране, нити им је било потребно да се упуштају у успостављање услова за „равнотежу“ по свету, нити су икада биле присиљене да кроз доминацију других бране себе. Али су то урадиле и раде, у очекивању политичких и економских награда. Па и више. Елите су скоро увек вођене својим историјским поразима, које у тренутку моћи желе осветити. Често те немерљиве мотивације заслепљују –  теже супремацији по сваку цену,чак и без економски убедљивих и мерљивих резултата. Мотивација на крају и није у резултатима, већ да би нека привлегована елита опстала на власти и задовољила своје уске материјалне и идеолошке хирове. Тријумфалистичка потребаза супремацијом, а не челична логика сигурности државног система, одлучује о америчкој спољној политици. Грађани Европе, а евентуално и грађани Америке, ће плаћати за хирове својих елита – својим новцем, својим миром и спокојношћу.

Како историја коју су тријумфалисти заборавили, доказује– бескрупулозне вође, које посегну за светском империјом, а без икакве мере успеха или неуспеха, пре или после схвате да су сви такви напори скупи, разорни и на крају непопуларни код куће, а омражени по свету.

Ово је свет у којем Шангајска Организација ради на два уско повезана глобална циља: глобалне сигурности и одрживог економског развоја. То је кључна битка, јер без мира и стабилности нема економског развоја. А развој је замро у многим земљама које су дужничком ропству и где су већ сва добра која влада има распродана да би се подмирио дуг. Таквим земљама нити амбуланте нити ватрогасна возила нису остала – све је отишло за дуг.Функције државе су приватизоване у име дуга и сада народ, кроз порезе и друге намете, плаћа врло скупо тим „приватизованим“  болницама, ватрогасним компанијама и приватним затворимаза њихове неквалитетне и минималне услуге.

Земље које контролишу институције униполарног света немају одговор на горуће глобалне проблеме. Шта више, ни не признају да постоји проблем који је последица поретка којег су створили, деловањем њихових економских, финансијских, трговинских, политичких и војних мера и подухвата.Зато светске организације, базиране на таквим унилатералним основама, данас немају одговор на катастрофу која се одвија пред нашим очима. Све је препуштено стихији. Време је за прихватање реалности да је униполаран свет произвео кризу епских пропорција. Амерички унилатерализам и империјални мултилатерализам оличен у НАТО, ММФ и ЕУ, пролазе кроз кризу у својим унутрашњим односима, као и кризу својих структуралних недостатака и катастрофалних одлука.

Чак и врло свесни појединци – иако схватају дубину кризе – немају одговора. Типично, они виде историју човечанства у увек истом оквиру. По таквим западним теоретичарима, све људске институције које су људска бића изумела су – покварене. Увек имају само једну улогу: да ојачају моћ и економску предност за своје елите, а на економску штету других. Власт, према томе, увек користи силу и рат да осигура моћ и богатство привилегованих, а на штету свих других. Такви теоретичари увек проналазе све мане у држави, али не дају решење. Шта може пружити сигурност за становништво, ако не држава? Наивни либертаријански приступ је обележен сентименталношћу према неким идеализованим старим временима када није било великих држава и моћног државног апарата. Али заборављају да народу није било нужно боље. И нема једног одговора. Државе имају различите погледе на свет, различите културе, ниво економског развоја. Да ли постоји један једини и увек најбољи начин друштвеног уређења за све? А ако структуре владавине немогу осигурати мирнији и просперитетнији свет, какве институције морају доћи на њихово место? И ту се долази до краја дијалога – типични либертаријански начин мишљења не види даље. Данашњи експерименти широм света са људским бићима као лабораторијским мишевима – су прешли све границе хуманога. Питање које се мора одговорити је – не да ли је друштву потребна институција државе, већ какви односи постоје међу државама. Јер када се уништи држава – како је могуће заштитити друштво? Такав експеримент се спроводи над становништвом окупираних територија, Газе и Западне Обале. Док сви суседи захтевају своју сигурности имају на располагању војна средства да ту сигурност захтевају, нико није надлежан за сигурност Палестинског народа.  Да је глобализам без сувераних држава успешан, они би могли живети и без државе. Очигледно, без државних структура становништво је подвргнуто сваком могућем насиљу и самовољи.

Познато је да унилатерализам води у институционализацију империје. Тако да оно што се дешава далеко од својих граница, преко океана, постане интегрисано у моделе управљања домаћим бирократским апаратом и полицијом.

Криза унилатералног светског поретка је отпочела у времену врхунца своје моћи, 1999 године.  На ургирањеСАД, НАТО је променио Повељу и отворио пут ангажовању у ратовима изван своје територије. Та одлука је произашла из НАТО операције против Србије и отцепљења Косова, и представљала је врхунац моћи америцког унилатерализма у глобалним односима. Грчка митологија тврди да Хубрис у себи рађа клицу сопстеног уништења – Немесис.

Та клица је била Косово и управо због Косова су се те исте године састали председници Руске Федерације и Кине, да заједно са Казахстаном, Таџикистаном и Киргизстаном најаве принципе новог, праведнијег светског поретка. Следеће године, 2000, са додатком Узбекистана, основана је Шангајска Организација Сарадње.

2.

ШОС – мултиполарност на темељима одговорности

Тешко да би данашњи ватрени заговорници унилатералног света прихватили идеју да је свет већ данас изван њихове контроле и да се у суштини трансформише у мултиполаран. И још мање би приватили чињеницу да већпостоје мали или већи полови. Од Латинске Америке, преко Африке до Азије, стварају се координациона тела за разноврсну сарадњу, дијалог и хармонизацију интереса. То су самоникле организације изван струкура униполарног света. Две велике Евроазијске копнене силе стварају не само нови пол,већ и модел новог, праведнијег и одговорнијег светског поретка.

Шангајска Организација Сарадње је на састанку шефова држава чланица у јулy 2015 афирмисала своју оснивачку мисију мултиполарности. Основа ШОС мултиполарности је специфични „Шангајски“ мултилатерализам. Тај мултилатерализам се разликује од Западног мултилатерализма, који је у суштини унилатералан у оквиру мултилатералних организација.

Суштина „Шангајског“ мултилатерализма је у принципима ШОС. Темељ односа је узајамно поверење међучланицама. Како се изграђује узајамно поверење? Применом принципа узајамне користи, једнакости, поштовањем разноликости и не-наношењем штете. Узајамно поверење се изграђује у дневним односима. Многи заједнички пројекти које повезују чланице – а неки потичу из времена пре настанка организације – представљају изазове за њихове односе. По старим правилима, јаче државе могу своју вољу наметнути мањим, али по новим – немогу. Јер и најмања чланица може да преговара са најјачом и да раде у духу узајамне користи. Чланице сеналазе на разним нивоима развоја, припадају разним културама и са различитом унутрашњом структуром власти, односно у сваком датом временском периоду имају своје специфичности које се морају узети у обзир да би организација успешно функционисала. Каткада то значи успоравање или привремено одустајање од заједничких пројеката, а каткада и убрзавање. Али најважније правило је – пронаћи начин да је свако добитник.ШОС је отворена организација. Чланицама није забрањено да улазе у за себе повољне пројекте са свим земљама на свету. Што исто тако значи, да у сарадњи са земљама које таква правила не поштују, чланице морају бити свесне потенцијала за штету другима. Све док унилатерални запад упорно намеће „завади па владај“ по свету – пројекти који су намењени управо да наштете другу чланицу, захтевају консултацију између две или више чланица. Не постоје правила како се проблеми решавају, али је могуће замислити разне начине на које би се штета могла модификовати, одстранити или компензовати. Поверење се изграђује кроз узајамну консултацију. И док је свакодневна  конкуренција живахна и пожељна, ако долази до сукоба интереса консултација међу чланицама води хармонизацији узајамних интереса.   Тако се изграђује поверење, док се преузима одговорност за обавезе преузете у оквиру заједничких решења.

Многе нове организације и институције, са јаким односима са ШОС, имају за свој циљ јачу примену принципа поверења у успостављању праведнијих глобалних економских правила. Пример ширења таквих односа се види у структури БРИКС и нових финансијских институција, Азијске Банке за Развој Инфраструктуре и најновије иницијативе, Банке Шангајске ОрганизацијеСарадње.

Данас, постоје многи међународни закони, Повеља УН, итд. – али без механизама који би дали инцентиве за све државе да их поштују. Напротив, најјаче државе крше међународно право и утичу на разне међународне органе да поткопају права других, па је, као у случају Међународних Трибунала, правда замењена потребом за политичким оправдавањем унилатерализма.

3.

Закон или завет?

Дакле, у чему је „Шангајски“ мултилатерализам суштински различит? Базиран је на завету, принципима дефинисаним у Повељи, а не правним механизмом. Принципи –  узајамно поверење, узајамна корист, једнакост, поштовање разноликости, консултација и не наношење штете другима  – се примењују у пракси. Требало је организацији десет година да усагласи своје историјско наслеђе, многе неједнакости из прошлости, али да и заједнички славе своје заједничке успехе. У истом периоду су створили мрежу својих придружених чланица, посматрача и партнера у дијалогу,  са добродефинисаним учешћем у свему што организација нуди. Резултат првих десет година се може дефинисати као стварање чврсто повезаних чланица са заједничким интересима. Не поставља се питање ко је „главни“, а ко је „подређен“. Такве шпекулације су честе у западним медијима. Честосу шпекулације мотивисане покушајем да се посеје раскол између Русије и Кине, да се становништву предоче све оне „страхоте“ које их очекују од „Руса“ или „Кинеза“. Јасно је да у организацији Русија и Кина имају највећа средства и војну силу за безбедност простора саме организације. Али оно што није јасно западним аналитичарима је да у многим пројектима свака чланица може да буде „вођа“. То зависи од самог пројекта и од улоге чланице.

Последњих пет година Организација је учврстила свој глобални положај, унапредила своје међународне односе, разрадила две Евроазијске стратегије и применила их у институционализиране пројекте. Иако је униполарни свет посматрао те две стратегије као одвојене или чак конкурентне напоре, било је јасних наговештаја да су те стратегије испреплетена подела рада. Пут Свиле или Један Појас – Један Пут, као и стварање Евроазијске Економске Заједнице, униполарни свет је посматрао као одвојене, чак конкурентне стратегије. Када су обе инцијативе узеле маха, у Уфи је појашњено како се ови масовни институционални напори преплићу и допуњују. Истовремено, Кина и Русија су у оквиру западних институција одбраниле интересе Ирана, створиле оквир за усаглашавање интереса између две критичне Азијске земље – Индије и Пакистана, усагласиле велике енергетске коридоре од стратешког значаја и за будућност других индустријских земаља Пацифика – Јапана и Јужне Кореје. Организација је истовремено абсорбовала политичке и економске кораке против Русије. Пројекти у оквиру стратегије развоја Евроазије су многобројни. Кина и Пакистан су усагласили финансирање економског коридора од Пакистанске луке Гвадар (изграђене од Кине), па до кинеске границе. Тај коридор је значајан за Кину, за диверсификацију њеног поморског промета преко Пакистана, и обрнуто, јер се улаже у развојпакистанске економије у широком појасу кроз који коридор пролази. Оно што је очигледно, али још несхваћено, је улога Ирана у развоју Пакистана и Индије. Иранска енергија је потребна том субконтиненту који нема своје енергије, што кочи њихов развој. Кина је исто тако разградила развојне пројекте на Балкану и Централној и Источној Европи. То су пројекти од значаја за дугорочну стратегију Кине и Русије за Пут Свиле, ЕЕУ, као и Поморски Пут Свиле21-ог века. Све те инцијативе ће захтевати енергетску инфраструктуру Русије, Ирана, Азербејџана, Казхастана и Туркменистана.

4.

„Дух Шангаја“ и стратешке иницијативе

Тек када је у Уфи створен механизам за усклађивање Пута Свиле, као и ЕЕУ у оквиру ШОС,  западни аналитичари су морали прихватити да се ради о координираним стратегијама. Међутим, још се чека на моменат када ће се руски и кинески интереси размимоићи. Оно што не схватају је следеће: то жудно очекивано „размимоилажење“ се дешава сваки дан! Интереси свих земаља се свакодневно и размимоилазе и сусрећу. Питање је само да ли се прибегава конфронтацији, сплеткама и очекивању предности из сукоба, или се примењују принципи узајамног поверења, консултације и хармонизације интереса? Свих ових година постојањаШОС не само да су се решили многи постојећи проблеми између чланица – посебно Централне Азије – већ су се кроз врло успешну поделу рада поставили темељи  две узајамно-комплиментарне стратегије. Сада је само преостало да се две стратегије укључе формално у ШОС развојну стратегију. И то је постигнуто кроз две одлуке: Кина и ЕЕУ отпочињу преговоре усклађивања тарифно-правних норми, док све чланице ШОС преузимају обавезу укључивања Пута Свиле у своје националне буџете. За Кину, која већ користи континентални превоз према Европи кроз ЕЕУ, сада преостаје формализација односа са ЕЕУ. Тада би на другом крају континента ЕУ требала отпочети преговоре са ЕЕУ за усклађивање тарифно-правне инфраструктуре, тако да би роба од Кине до Европе пролазила без застоја.

ШОС мултилатерализам који је темељ мултиполарном светууграђује се постепено у БРИКС структуре. Састанак ШОС као и БРИКС земаља у Уфи су одговорили сва могућа питања. Да парафразирам врло сажету Путинову изјаву на заједничкој конференцији за штампу са кинеским Председником „… Комбинујући наше (руске икинеске) напоре, без сумње ми (Русија и Кина) ћемо превазићи све пробеме испред нас”. То је сажета дефиниција завета мултиполарног света.

Индијски аналитичар Бхадракумар је у недавном тексту уАзијаТимес-у закључио да је то био моментат који је проузроковао дубоку узнемиреност у Пентагону. Чињеница је, сви ови пројекти не би били лагани нити успешни, без широког консензуса Русије и Кине. Разлог за узнемиреност је следећи: „комбиновати напоре” значи повезаност, подела рада, заједнички рад на иновацијама, повезаност у војним и свемирским сферема – све то узимајући у обзир и снаге и слабости обе земље, а ради унапређења заједничке спремности. Проблем је, како многи аналитичари сада наводе, што је јасно да САД неможе предузети агресивне кораке против једне стране, већ мора узети у обзир капацитете обе. Што у пракси значи да Русија, која једина има термонуклеарни капацитет за одговор на напад, сада „комбинује напоре” са Кином. Ризик напада на Русију или Кину постао је превелик за било чију војну силу.

Оно што је застарело на Западу није оружје, већ структура западног мултилатерализма који је под контролом унилатералних интереса Америке. Тај систем се неможе отворити без опасности за себе, а неможе ни остати затворен. Европа је већ сада тврђава које чланицама не дозвољава да тргују или да имају пријатељске односе без дозволе ЕУ. Чак и не-чланице су под притиском да се покоре тим наредбама.

Економија западног неолибралног света и њене институције – НАТО, ЕУ, ММФ, Светска Банка,  ОSCЕ и друге финансијске институције – су базирани на претпоставци трајне супериорности.  Данас се та економија суочава са егзистенцијаним питањем – неможе опстати исључиво кроз изолацију и поткопавање неасимилираног дела света. А поткопавање је достигло врхунац – рушење националних државних институција, рушење традиционалних институције од породице до религије, као и глобалних инцијатива земаља које униполарни свет не признаје. Али глобални напори без учешћа униполарног света расту.

Западни неолиберални свет мора допринети нешто позитивно глобалном свету. До сада, допринос се види само у растућем броју бесконачних оружаних ратова и економски рат у виду ММФ финансијских катастрофа и „санкција“ за „понашање“ оних који су избегли структуре финансијске и војне контроле. И зато расте број земаља које схватају на који начин прихватање принципа ШОС јача њихова властита друштва.

Сви пројекти су добродошли, док се уклапају у принципе Повеље. Али се нико неможе натерати да тргује својим добрима ако то не жели и немогу се никоме наметнути услови трговине ако су му неприхватљиви. Трговина и сарадња су пожељни у обостраном интересу, али никада против трећих страна. За западне земљебићетешко прихватити термине. Јер су навикли на присилно „отварање” тржишта, присилне финансијске термине под ММФ условима, као и пројекте чији је циљ управо наштетити другима.

ШОС, за разлику од стотине хиљада страница прописа ЕУ, је заснован на завету узајамног поверења и то поверење се гради и надограђује кроз нове пројекте и нове изазове. Иако у трговини и промету мора постојати тарифно-правна инфраструктура да се роба, радна снага и капитал могу кретати без сувишних препрека – када су у питању односи, лекције ЕУ су научене.  На стотине хиљада стандарда и огромна бирократија немогу постићи узајамно поверење, спроводити економску политику узјамне користи,  а још мање поштовати потребу за консултацијом и уважавање разноликости политичког уређења. То је и суштински разлог зашто западни аналитичари не схватају стратешку важност великих стратешких инцијатива, као ЕЕУ и Пут Свиле,  са свим њиховим партнерима. Један од ретких аналитичара који схватају значај стратегије,  Енгхдал, верује да је „….нови Економски Појас Пута Свиле, инегрисан са руском новом Евроазијском Економском Унијом, пуно више него само инфраструктура за проток енергије и изградња мреже железница и путева. Ти пројекти заједно представаљају централни нервни систем будућег највећег, простора економског развоја на свету.“.

Бранка Ал-Хамди

Уфа – Шангајска Организација Сарадње и инаугурација мултиполарног света

1.

ШОС  прима нове чланице

Шефови држава чланица ШОС ратификовали су резолуцију којом је формално покренут процес којим се гарантује Индији и Пакистану пуноправно чланство у организацији на овој 15-тој конференцији шефова држава ШОС у Уфи, главном граду Руске Баскортористанске Републике.  Истовремено, ШОС је подигла статус Белорусији, са статуса партнера на статус посматрача.   Прихваћене су нове чланице у рангу партнера у дијалогу – Азербејџан, Јерменија, Камбоџа и Непал.

Кинески Председник Си Ђинпинг рекао је да Кина верује да ће прихватањем нових снага организација добити на појачаној сарадњи у свим сферама. ШОС, рекао је, мора да пронађе  додатне и ефикасније методе за укључивање у активности организације својих посматрача и партнера.

Руски Председник Владимир Путин рекао је да Русија верује да проширење доноси квантитативни нови ниво организације и да ће допринети снажном помаку у економској и финансијској сарадњи.

Ширење организације, која сада укључује и још једну земљу БРИКС-а, Индију, као и другу по величини земљу индијског субконтинента – Пакистан – је одлука од велике важности за организацију. ШОС постаје платформа за ширу економску и безбедносну кооперацију у Евроазијском региону и ново поглавље у својој глобалној улози. Оганизација јача своје капацитете на новим пољима сарадње и новим дирекцијама.

Генерални Секретар ШОС је изјавио да је пуно више земаља ове године затражило чланство или промену статуса у оквиру организације. Ове године седам држава су уложиле молбу за пријем, од којих су четири примљене, док се са остале три наставља дијалог – Египат, Сирија и Република Малидиви. Ово је важан тренд, јер велики број молби за пријем нових чланица или молби за промену статуса у организацији, значи да организација не само расте, већ и да расте њен ауторитет и утицај у регији. Ако се нове чланице успешно интегришу у било ком капацитету,  организација ће демонстрирати још шири континентални домашај организације.

Индија и Пакистан су суочени са свим класичним проблемима „три зле силе“ сепаратизма, тероризма и екстрамизма. Након свега, ривали као Индија и Пакистан, Јерменија и Азербејџан – под кровом исте организације пружа прилику Русији, Кини и другим сталним чланицама да на конструктиван начин, далеко од медија, посредују и помажу да се пронађу решења за дугорочне проблеме који коче њихов економски и политички развој. Јер стабилност и мир су важни не само за економски раст и будуће планове, већ и за јачање унутрашњих институција које осигуравају нормалан живот грађана. Врло богато искуство акумулирано у току петнаест година функционирања ШОС указује да уједињени напори доносе резултате. Где има воље, наћи ће се и начин.

ШОС је одлучио да ће Узбекистан бити домаћин 16-тог састанка шефова држава у Таскенту 2016 године. Рашид Алимов из Таџикистана именован је за новог Генералног секретара ШОС, а Евгениј Сисоев из Русије је нови директор Извршног одбора за регионалну борбу против тероризма ШОС. Њихови мандати почињу 1.јануара 2016 године и трајаће до 31.децембра 2018.године.

2.

Развојна Стратегија до 2025

Председници држава чланица су одобрили ШОС развојну стратегију до 2025 године, да би се створили приоритети, циљеви и задаци за развој организације у долазећих десет година. Сагласност о будућем развоју је додала нови динамизам не само у организацију у целини, већ је створила конкретне услове за јачу регионалну сарадњу.

Стратешки циљеви организације се могу сврстати у следеће категорије:

• Архитектура праведног и отвореног међународног система базираног на једнакости држава,
• Међународни ред и сигурност као основа одрживог глобалног развоја,
• Опозиција прекрајању резултата Другог Светског Рата и обећање да се неће заборавити трагичне лекције тог рата за цело човечанство,
• Финансијске институције развоја,
• Евроазијске економске интеграције: Економски појас пута свиле и Евроазијска Економска Заједница,
• Интензивни развој и диверсификација сарадње међу чланицама.

У следећих десет година један од најважнијих задатака ће бити јачање улоге ШОС у изградњи архитектуре новог међународног поретка – дефинисаног као „праведног и отвореног“ система,  базираног на једнакости малих и великих држава. Мултилатералност је кључ за флексибилну умреженост врло повезаног света.

Уско повезана је и следећа категорија циљева – ред и сигурност као предуслови за одрживи економски, социјални, кутлурни и политички развој свих земаља света. Међутим, узајамна помоћ у очувању граница је нова обавеза коју чланице преузимају као подршку колективној сигурности.   Укључивање политичког циља, одбијање прекрајања резултата Другог Светског Рата, је неодвојиво од основних циљева – праведног и хуманог светског поретка, као и реда и сигурности за све чланице.

„Кинески Председник Си Ђинпинг и Руски Председник Владимир Путин сложили су се да се ШОС користи као платформа за повезивање кинеске инцијативе Економског појаса пута свиле и руске инцијативе у оквиру Евроазијске Економске Заједнице – историјског прогама који нуди јачу економску сарадњу међу чланицама“ (XINHUA). Ова два највећа евроазијска пројекта – Економски појас пута свиле и Евроазијска Економска Заједница – су годинама били предмет шпекулације у западним политичким круговима, међу аналитичарима и евроазијским стручњацима. Данас, у ретроспективи, сви су погрешно проценили геополитику пројеката. Постојала је струја у западним стручним круговима која је посматра Евроазијске интеграције, као пролазни феномен. Та струја је изгубила кредибилитет од дана када су Путин и Си подигли чашу и тако подигли завесу магле која је обавијала њихове односе. Међутим, та струја се трансформисала у „скептике“, чија основна мисија је проналажење слабости у руско-кинеским односима, то јест, потрага за доказом да су Русија и Кина супарници, који једва прикривају своје амбиције на простору Централне Азије.

Ове године, у Уфи,  одговор на шпекулације је прилично прозаичан. Наиме, постоји јасна веза између ЕАЕУ и Пута Свиле –  јер је прва правна и тарифна инфраструктура, а друга физичка инфраструктура. Правна инфраструктура је у ствари већ у употреби  – кинески возови пролазе кроз ЕАЕУ до уласка у ЕУ.  Без тарифно-правне инфраструктуре,  чак и најбрже железнице нису од помоћи, ако је роба предмет неусклађене царинске и друге инспекције на свакој граници.  Следећи корак је споразум између Кине и ЕАЕУ, тако да ће целокупни простор бити максимално отворен за копнени промет широм Евроазијског континента. Многе земље су заинтересоване за партнерство са ЕАЕУ, укључујући и Вијетнам и Јужну Кореју.

Чланице Шангајске Организације Сарадње су дале подршку Путу Свиле и у својим националним буџетима ће осигурати фондове за пројекте који би максимално искористили инвестиције које долазе широм некадашњег Пута Свиле трговинске руте.

Нова стратегија као један од циљева поставља интензивнији однос између чланица и то од локалних заједница, приватних и државних институција, до образовног сектора и културе.   Диверсификација односа доводи до већег разумевања, а тиме и пријатељства и јачег поверења.   То јача узајамне институције и јача способност реаговања на безбедносне претње, као и бољу сарадњу – посебно у секторима технологије, здравства и образовања.

Шефови држава чланица ШОС су имали прилику да размене погледе и циљеве у оквиру БРИКС агенде – користећи заједнички форум у Уфи. По америчко-немачком економисти, аналитичару и  академику F. William Engdhahl-u, окупљање ШОС и БРИКС земаља, Бразила, Кине, Индије, Казахстана, Киргизстана, Пакистана, Јужне Африке, Таџикистана, Узбекистана, и домаћина, Русије – представља блок који у свом саставу има две сталне чланице УН Савета Безбедности, четири државе са нуклеарним наоружањем и становништво од три милијарде људи.

3.

„Дух Шангаја“ или афирмација заједничке судбине

Током прошлих 15 година, принципи Организације уграђени у Повељу ШОС, постали су темељ организације, на којем почива опстанак организације и њен раст. Та невидљива спона,  промовисана ове јубиларне године као „Дух Шангаја“  представља не само замисао оснивача,  већ су те идеје постале синоним за смернице модерних међународних односа. Првенствено, то су принципи међународне праведности и правде. То је дух мултилатерализма, отворености,  поштовање интереса свих страна и  јачања улоге организације у решавању проблема.

Све велике организације морају се често потсећати на све што их везе и да тако остану верне својим принципима. Организација, по Кинеском Председнику Си Ђинпингу, мора уздигнути своју заједничку судбину у сам центар свих својих активности и у свакодневном раду афирмисати приципе око којих су се окупили. Принципи који су мотивисали осниваче, данас имају исту моћ уједињења и  продубљени осећај заједничке судбине. „Дух Шангаја“ садржан је у принципима узајамног поверења, узајамног интереса, једнакости, консултације, поштовања културне различитости и улагања у заједнички развој.

Организација је на чврстим темељима јер је пронашла начина да се суочи са многим сигурносним изазовима, посебно тероризмом, трговином дрогама и међународним организованим криминалом. Успркос великим променама у свету и многим безбедносним изазовима, ШОС је успела да одржи своје норме и стандарде и унапреди стратешку перспективу организације.

Евроазијска регија није постеђена у глобалном економском успоравању, што доноси нове безбедносне изазове, посебно раст екстремизма. Али је Организација доказала да је спремна за изазове и да ће, вођене својим принципима, чланице наставити да продубљују своју кооперацију и трајно проналазе начине да сви буду добитници у заједничким напорима. То је најсигурнији начин да се очува стабилност и промовише развој у целој регији.

Бранка Ал-Хамди

Уфа – од Ивана Грозног до споне цивилизација

1.

Шангајски Дух

Када је Иван Грозни ту основао тврђаву 1574.године, тешко да је могао замислити да ће градић под именом Уфа у подножју Урала постати временска и просторна спона цивилизација. Царска Русија је, пре свих европских држава, ударила темеље поштовања разноликости култура и духовних баштина разних народа. Тако је баш у Уфи постављен темељ Евроазијског идентитета Русије и споне цивилизација основањем Духовне Скупштине Руских Муслимана – Башкира, Татара и других народа 1798.године.

Темпо живота се вратио на старо у Уфи када су се председници земаља Шангајске Организације Сарадње и земаља БРИКС-а разишли овог 11.јула 2015.године. Али уопште није претерано рећи да се свет променио у Уфи.

Ова годишњица, петнаеста по реду од оснивања Шангајске Организације за Сарадњу, представља “подизање завесе”. Организација која је радила годинама тихо и без много коментара и изјава, у року од два дана је свету понудила нову визију сарадње у међународним односима, као и филозофију мулти-поларног света – Шангајски дух.

Повеља организације није се променила од оснивања. Али променила се одлука земаља чланица – Кине, Русије, Казахстана, Таџикистана и Киргизстана –  и њихова намер да дух своје организације пренесу другима, да принципима Повеље удахну живот.

Зато ове године по први пут ШОС уздиже принципе мултиполарног света самоуверено и поносно. Повеља је ударила темељ мултиполарног света у којем нема привилегованих и у ком мале културе и сиромашније, мање развијене земље нису осуђене на нестанак. Напротив, протежира се разноликост култура као драгоцена за опстанак екосистема људских цивилизација.

Штаје Шангајски Дух? 

Повеља Шангајске Организације Сарадње је базирана на узајамном поверењу, једнакости, трајном дијалогу за боље разумевање, поштовању узајамних интереса и поштовању за културну разноликост – све у циљу напретка заједничког развоја и жељом да се  изгради заједница базирана на заједничкој судбини.

Заједничка судбина се гради заједничким напорима. Или ћемо схватити да је немогуће осигурати мир за неке, а оставити друге без права на заштиту или ћемо угрозити мир који сви желимо. Није могуће изградити заједничку судбину ако једна страна има у виду само своје интересе, док одбацује сваки легитимни интерес других.

2.

Закључци из Уфе

Рад организације се ове године може окарактерисати као позив на специфичне, велике акције. Одлуке донесене ове године су зацртале план за следећих десет година, а активности се измештају од рада на својим капацитетима и окрећу се према великим акционим плановима – у својим међусобним односима, али и односима према другим државама не-чланицама и међународним организацијама.

Уводна тема састанка председника држава чланица ШОС је означила приоритет који земље чланице дају безбедности. У заједничкој изјави се истиче следеће:

„Међународни политички и економски односи пролазе кроз корените промене и тренд према мутиполарности дефинише наше време. И тај закључак наводи чланице ШОС да заједнички процене конвенционалне и неконвенционалне изазове и претње очувању свеобухватне безбедности.“

У наставку текста је преглед закључака као и заједничких ставова усаглашених и потписаних од стране највиших представника земаља чланица:

1. Државе чланице су одлучиле да значајно појачају њихову кооперацију у борби против “три зле силе”, то јест, тероризма,  сепаратизма и екстремизма. Државе чланице су одобрилеПрограм Сарадње за борбу против тероризма, сепаратизма и екстремизма;
2. Државе чланице су потписале Уфа Декларацију иУговор о сарадњи у одбрани граница– појачаћекапацитети за одбрану од трговине наркотицимаи операција организиваног међународног криминала;појачаће се координација политике земаља чланица да се подигне капацитет за одржавање сигурности и стабилности држава чланица;  државе чланице се позивају да на одлучан нацин појачају сарадњу у борби против тероризма, да се појачају контролу граница и граничну одбрану;
3. Државе чланице су одобриле процес предлагања нацрта за међународну конвенцију за борбу против екстремизма;  екстремизам је у корену свих терористичких и сепаратистичких покрета; идеологија екстремизма ће се у нацрту дефинисати, заједно са разним манифестацијама политике базиране на екстремима – где само једна страна себи присваја право на одлуке које би се морале решити узајамном консултацијом и разумевањем; процес дефинисања, усвајања и ратификације ће омогућити бољу идентификацију проблема и тако ојачати капацитет за политичку и правну борбу;
4. Државе чланице су одобриле развојну стратегију организације до 2025, која дефинише рад организације да би се појачала сарадња у политичким циљевима, безбедности, трговинии економском развоју, као ипојачаним директним активностима грађана и студената у следећој деценији;
5. Државе чланице су ратификовале резолуцију о покретању процедуре за ширење организације, оснивањеШОС банке,  изградњу кадровских и институционалних капацитета чланица, и размену на нивоу професионалних група, грађана и студената;
6. Шефови држава ШОС су ратификовали резолуцију с којом је одобрено пуно чланство у организацији Индији и Пакистану, у складу са Декларацијом из Уфе, главног града Руске  Републике Башкортостан;
7. ШОС је подигао ранг Белорусије на статус посматрача од статуса партнера. ШОС је примио новечланове – партнере:  Азербејџан,  Јерменију,  Камбоџу и Непал;
8. Шефови држава су подржали изградњу Кинеског економског појаса пута свиле и план за преговоре између Републике Кине и Евроазијске Економске Уније (ЕАЕУ), са циљем постизања споразума о економском повезивању. Споразум ће обухватити заједничке аспекте инцијативе Кинеског економскогпојаса свиле и ЕАЕУ стратегије развоја.

3.

Против прекрајања историје

Ове године је Шангајска Организација Сарадње – свесна раста екстремизма у свету – а и покушаја прекрајања историје Другог светског рата, посветила своју посебну пажњу свимкомеморативним активностимаШОС чланица са којом су оне обележиле ове године 70 годишњицу краја Другог светског рата.

Ово је не само политичка платформа која повезује све чланице организације, већ и пружање подршке свим појединцима и народима који су преживели вихор рата. Многи данас живе у друштвима где су подвргнути притисцима да се забораве жртве у борби против Нацизма.  Ово је и потсећање на милионе људи из свих република бившег Совјетског Савеза – данашњих чланица Шангајске Организације Сарадње – који су својеживоте дали у борби против нехуманог света на Европском и Азијском фронту.   Исто тако, ове године у Пекингу ће се обновити и многа заборављена поглавља у историји кинеске борбе за ослобођење,  где је Црвена армија Совјетског Савеза ушла на страну кинеске народне армије у тешким борбама за ослобађање Манцурије.

Чланице су изразиле најдубљу захвалност свим људима који су се жртвовалии претрпели огромне губитке уживотима и материјалним добрима својих земаља да би се ослободио свет од нацизма и да би се привео крају нацистички период опресије и разарања.

Чланице Шангајске Организације Сарадње у својој заједничкој декларацији позивају на одлучно одупирање ревизијама резултата Другог Светског Рата.

„Ми ургирамо одлучну опозицију сваком покушају ревизије резултата Другог Светског Рата. Ми се исто тако одупиремо сваком покушају да се забораве трагичне лекције тог рата за цело човечанство. 

Ми дајемо почаст свим војницима и цивилима који су пали и који су преживели и који су допринели победи над фашизмом и милитаризмом Другог Светског Рата.  

Пријатељство које је исковано у рату, и сећање на борбу раме уз раме, су заједничке успомене свихчланица ШОС, које служе као морални компас за савремене изазове и борбу за правду и сигурност у свету.  Када се потсетимо на катастрофу Другог Светског Рата, ми, вође ове организације дајемо обећање да ћемо учинити све што је могуће да се спречи раст новог, опасног света нехуманости.“

Председници свих земаља чланица Шангајске Организације Сарадње су потврдили своје присуство комеморативним активностима које ће обележити победу Кинеског Народног Рата Отпора против Јапанске агресије у септембру у Пекингу.

Бранка Ал-Хамди

Позадина повлачења Запада из Украјине – Какво повлачење или како пронаћи смисао у (врло) бесмисленом?

Тек што је Порошенку престао звонити у ушима пљесак са заједничке седнице оба дома Конгреса, и топли осећај „ретке части“ којим је обасут током своје посете Вашингтону, суморна реалност се увукла на мала врата. По свему судећи, Вашингтон – у зениту своје анти-руске хистерије, спушта Порошенка на тло. Обама није баш својим изјавама охрабрио Порошенка и ту се јављају први знаци сумње у стварно стање ствари.

Обама жели да верује да је лукави политичар који може и повлачење представити као победу.   Тако је представио повлачење из Афганистана. Тако сада изгледа да је у питању и својеврсно „победоносно“ полу-повлачење из Украјине. Није било тако давно да је Обама погрдним терминима говорио о процесу у Минску. Сада је одједном ватрени заговарач процеса. Постао је главни заговарач политике Украјине која мора имати добре односе са свим својим суседима, на истоку и на западу, и препоручује Украјини да настави своје економске везе са Русијом. Али то је класични Обама – нека Русија плаћа да се спаси украјинска економија на издисају, док он држи високоумне проповеди о човечанству и слободи, америчким узвишеним идеалима и руским варварима.

Да ли су то знаци које Обама шаље Порошенку да би требало да реши проблеме директно са Москвом? Изгледа тако. Порошенко је разочаран, јер ће САД снабдевати Украјину са војном опскрбом, али не и оружјем. Али, још један превод са Обама језика гласи: САД ће оставити „привилегију“ другим земљама Европе да оне, „добровољно“ преко врло пријатељске Пољске границе, достављају оружје. Не, Обама није за то одговоран – часна пионирска реч. Међутим, највећи пораз Порошенко је доживео у сфери економске помоћи. По повратку у Кијев, постало је јасно да је Обамина администрације дала краљевску суму од 50 милиона долара – да помогне Украјини до краја године! Комична сума, ако имамо у виду изјаву ММФ-а да је Украјини потребно 19 милијарди долара додатне помоћи следеће године ако се рат настави – додатне на већ пре објављене пакете ММФ помоћи. Укратко, сума о којој говоримо је сада конзервативно процењена на 55 милијарди долара, али многи стручњаци верују да је то пуно ближе износу од 100 милијарди долара него 55. Зашто онда Обама шаље 50 милиона долара? Од куда ће доћи друга средства? Па изгледа из Европе. А ко ће платити из Европе? Сигурно неће Пољска, Литванија нити Естонија. Мораће се доћи до „старе Европе“. У суштини – до Немачке. Француска се већ зове „болесник Европе“. Канцеларка Меркел мора да је више него бесна – али је сама себи тај горки оброк припремила. И нема коме да се жали.

У ствари, противно свим раним благо алармантним проценама, украјинска економија ће се смањити за преко 15% , ако не и више. То објашњава неке развоје догађаја у задње време.  Прво,  Европска Унија ставља на лед Украјина-ЕУ уговор о придружењу до најраније  јануара 2016 што би дозволило да се развије модел трговинских односа између Европске и Евроазијске Уније;  друго,  снажна подршка Европе (а сада и САД) преговорима у Минску између Кијева и југоисточне Украјине; треће, тајни састанак између министара спољних послова Француске, Немачке и Русије у Паризу за време ИСИЛ конференције; четврто, НАТО са закашњењем признање да је Русија повукла своје снаге са границе са Украјином; и пето, састанак између министара спољних послова САД и Русије у Њујорку данас.

Довољно је рећи да је руски председник Владимир Путин – по процени многих страних аналитичара, извојевао велику дипломатску победу када је натерао Запад да прихвати руске легитимне интересе у Украјини. Запад нема друге него да прихвати да је украјинска економија повезана са Москвом и да се украјинска економија без потпуне и предане кооперације Русије не може спасити. Русија може сада да спрема свој рачун и услове за такву кооперацију.   Али, великодушност није више у картама – након Мајдана, ништа више није исто.

У ретроспективи, Москва је добро проценила да треба да сачека и да игнорише задњу рунду санкција Европске Уније и САД које су објављене пре три недеље. То дозвољава Европи да укине неке своје санкције које се морају преиспитати након два месеца трајања – али даје и Русији прилику да боље процени политичку ситуацију у Европи у случају даљег ирационалног понашања – и да узврати већ испланираним санкцијама. Ту Русија отвара врата позитивним потезима Европе, а сама ништа не губи.

Све су индикације да Порошенко нема куда него да у Путину види својег најважнијег  саговорника.   И истовремено, мора прихватити улогу извршиоца прљавих послова за владу Јатсењука и  нациста у Савету Безбедности Украјине. Он нема никаквог простора за самосталну акцију и зависи у потпуности од мере до које је користан свим актерима украјинске драме у инстранству и код куће.  Зато и ово „повлачење“ Запада има све карактеристике „паузе“. И Русија и САД имају користи од паузе, али Европа – нема. Енергетске интриге остављају Европу рањивом – и то је све о чему европске државе сада треба да размишљају.

Јасно је зашто је Москви потребна пауза. Регија Новорусије која је оштећена бомбама мора да се опскрби привременом инфраструктуром и да се обнови што се може обновити, знајући добро да ће у сваком новом сукобу та иста инфраструктура бити мета. Зато морају изгадити мање системе за основне потребе становништва, који се могу прилагодити ратним условима. Морају се опскрбити складишта хране и системи за воду и енергију. Преговори у Минску су постигли циљ – примирје,  јер не постоје политички услови у Кијеву за трајно политичко решење. Напротив,  тешко је претпоставити да ће се нацистичке групе сада на власти одрећи своје моћи. Партија која је изашла из владе, Свобода, је у ствари под интензивном припремом да постане најјача десничарска партија. У ту сврху биће препакована и ребрендирана, као Тудјанов ХДЗ, у респектабилну десницу.  Кроз њу ће се онда сви нацисти наћи на утицајним положајима, али ће бити под контролом Свободе –  добро истренирани у речнику западне „демократије“.

Јасно је и засто је Вашингтону потребна пауза. Вашингтон је усред компликоване блискоисточне ситуације, у којој један погрешан корак може погошати његов положај на дужи период.   Вашингтон, наравно, позива Русију на састанке да би одржао привид „широке коалиције“, без икаквог садржаја. Међутим, нису сви тако самопоуздани. Знак да се ветар мења је очигледан у изјави бившег британског министра одбрене, Лиам Фоx-а. Данас, он је експлицитно упозорио Европу  и САД против даљих претњи Русији због Украјине. Између осталог он мисли да је „.. врло важно да се не правимо да ми (запад) можемо или намеравамо да урадимо оно што претимо. Ми врло јасно то нећемо! Зато, објављивање лажних претњи је велики проблем. Ми морамо пронаћи нови начин да решимо украјински проблем!“.

Због свих тих контрадикторних сигнала  многи аналитичари виде промену у украјинској кризи. И наравно, објективни посматрач схвата да са запада долази пуно више буке него конкретних акција. Међутим, када се америчка владајућа неоконзервативна секта која данас контролише обе партије, определи за геополитички курс,  са тог курса се не скреће осим ако не мора. Зато је свако тактичко смањивање тензија резултат потребе за паузом – ништа друго, у виду нових геополитичких жаришта.

Најновије издање рата на Блиском Истоку је организовано, плаћено и оркестрирано на западу.  Али као и сваки пређашњи конфликт на Блиском Истоку – велико је питање да ли ће га запад  контролисати један пут када се пожар рата распламса. Обама и неоконзервативци тренутно верују да држе ситуацију под контролом. САД и западни савезници, као и арапске монархије, имају план.  Верују у принцип наоружавања  терориста, “побуњеника“, “револуционара“, “бораца за слободу“  – а потом бомбардовање стратешких циљева који су  „реметилацки фактор“  у име борбе против тероризма. Вредности, принципи и стандарди су данас прикладна вербална инфраструктура која се оформи по потреби да се оправда најновији рат и ратни плен.

Оно што задивљује је недостатак оперативног опреза. Нити Ирак нити Либија – успркос огромним богатствима у  енергентима нису до сада допринели богатству Америке или Европе. Таква политика је живи песак који увлачи све дубље, док се не исиса сав кисеоник политике империјалног  хубриса. Најрањивије су апсолутне монархије Залива. Недостатак јавне политичке сцене не значи да нема унутрашњих сукоба. Рат често постаје катализатор за распламсавање унутрашњих пукотина. Обама и неоконзервативци изгледа не рачунају на могућност дестабилизације земаља: Јордан, Саудијска Арабија или Бахреин. Преврат у било којој од ових земаља би нанео озбиљан ударац америчком присуству на Блиском Истоку, пореметио енергетска глобална тржишта, док би домино ефект на финансијски зависне земље, као Египат,  био без преседана. Зато, пауза на украјинском фронту тренутно одговара и Америци.

Украјина није ништа друго него још једно издање истог модела „револуције“ уз помоћ домаћих екстремиста. Ретроспективно, Крим је одиграо изузетно важну улогу у формирању унутрашње-политичке свести пост-Мајданске Русије – и уместо да наштети Путновој елити, криза је разоткрила његове непријатеље. Неповратно је урушено оно што је преостало од наде у западни свет – барем у Европу – руском јавном мњењу. Крим је исто тако постао симбол немоћи НАТО,  који  ту непријатност отклања користећи геноцидну власт у Кијеву као инструмент трајног притиска на руско становништво Украјине и  упирањем прстију у Русију за „агресију“.

Очигледно спуштање лопте Запада у украјинској кризи  је за сада  од тактичке вредности и Русија то схвата. Можемо ту додати и ЕУ посредовање да се плати дуг Русији за украјински гас, као и прихватање цене коју је Русија предложила.  Русија је представила Европској Унији врло јасну слику – ако настави да испоручује руски гас за Украјину, Русија неће имати друге него да обустави испроруку тим европским државама. Зима долази, и ЕУ нема друге, него да прихвати руски предлог. За сада.

Шта да се још каже о том „повлачењу“? Европа жели да представи ове потезе као врхунски знак своје добронамерности – и сада очекује да Русија, препуна захвалности, поклони Европи Јужни ток, скине своје санкције – док ће Европа да настави у својој улози васпитача који ће Русији и Путину дати врло шкрте оцене, како то већ приличи супериорним културама.

Међутим, Русија ће се залагати за слободу трговине и отворена тржишта на принципу равноправности, али овог пута без попуштања, без уступања својих интереса. Европа се, напротив, претвара у бункер, својим (сиромашнијим) чланицама и кандидатима,  наређује да не тргују са Русијом и још подужим списком разних других земаља, компанија, банака, итд. Данас се већ признаје у свим финансијским круговима да европска економија пати од последица сопстевних наметнутих санкција, као и контрасанкција Русије.  То је чињеница.  Бункер Европа је неодржив.

Америка и Европа улазе у својеврстан трап. Под мантром да се мора  „нешто“ урадити, процена ризика је постала неадекватна.  Сви актери у вртлогу сукоба које је запад произвео су нестабилни.  Од Украјине, до Блиског Истока и широм Африке – анархија у Либији, једва одржива диктатура у Египту, врло нестабилни Јордан и Лебанон, исцрпљена Сирија у рату против свих врста тероризма, од Ал-Каиде до салафиста свих боја, нестабилност монархија Залива, оптерећених питањима односа са вахабијским вођама као и наслеђа власти, грађански рат у Бахреину, распадање договора у Јемену – има превише покретних делова за јасноћу циља. Нестабилна Украјина следи истоветни модел. Све те регије постају геополитичка шаховница са већ добро познатим последицама,  стотинама хиљада избеглица.

Какве су то силе које сада све брже гурају земље Запада у нове авантуре и агресије? Чули смо многа образложења и сви ти одговори имају базу у реалности.  Али верујем да је у суштини узрок ипак финансијско стање западних економија. Дакле, знамо да само креатори дуга широм западног света данас профитирају. Они убиру свој профит  у тренутку потписивања дуга – и њих уопште није брига шта ће бити последице задужења приватних лица, корпорација или држава.    Профитери, то јест, креатори дугова, као и њихови интелектуални телохранитељи, остају данас некажњени када њихова пракса доведе до катастрофалног стања у економији. Ратови само прикривају разорну моћ финансијских „инструмената“.  Данас имамо само бесконачне ратове.

Сви ови  бесконачни ратови – ратови који ће окончати све ратове, су базирани на свим оним бесконачним задужењима и задужењима да се окончају сва задужења! Та црна рупа дугова усисава западне економије – и елите још увек верују да су у контроли. То су фатаморгане које следе већ давно зацртане стазе стратешког „глобалног  лидерства“ , али верујем да се ти планови само механички испуњавају и да само повећавају коцкарски улог Америке у глобалним финансијским тензијама. То само продужава живот индустријама креирања дугова, као и неоконзервативној филозофији која у њихово име креира глобални хаос. Западни модел света економски и политички пропада кроз финансијализацију свих људских активности. Од владе, преко корпорација, до свих могућих институција и појединаца – сви су носиоци пуно већих хипотека него што су тога свесни. И није чак ни битно да ли се дуг враћа – дугови се морају стварати да би систем опстао. Зато и све геополитичке игре, па чак и финансијски немогућа пирамида названа гас из шкриљаца,  имају неку механичку, неубедљиву матрицу.

Због механичке матрице неоконзервативног пројекта, тешко да ће се било који пројект запада реализовати. Русија је, на пример, са минималним војним присуством, осигурала утицај у аферама украјинске државе.  И што се више Украјина копрца на удици финанцијских манипулација – то ће  више контроле Русија имати.  Зато се и покушава сада легитимисати власт у Кијеву, јер је свима потребан неки надлежни орган који ће потписати дугове и тако донети конкретну зараду посредницима – без обзира на исход пројекта у чије име је дуг потписан.

Русија има превише адута да би тек тако препустила Украјину нацистима,  да би они  неометано стварали нацистичку армију на руским границама. У том светлу, позиционирање Европе неће променити  стратегију Русије према Украјини. Напротив, Русија и Кина ће проширити мрежу свог утицаја на Централну, Источну и Југоисточну Европу – окружујући Украјину својим пројектима и владама које ће своје својим националним интересима морати дати приоритет.

Европа и Америка су, суочени са бунтом свог становништва против имиграције у светлу опадајуће економије и стандарда живота, открили  „опасност од ектремизма“ . Европско становништво је – на свим нивоима – против даље имиграције сиромашних у њихове земље. Посебно сиромашних са Блиског Истока, из Африке и Азије. Западне геополитичке амбиције су створиле управо такве услове у тим регионима које су довели до хаоса – да се сада морају одбранити од поплаве сиромашних. Сада под плаштом опасности од екстремизма  планирају ограничења у имиграцији. Од тог потеза, европске партије на власти очекују јефтине политичке поене, јер почињу да губе на изборима од анти-ЕУ партија. Наравно, изгледа да заборављају да ће их народ осудити због лоше економије, а не само због притиска имиграната  – и да ће то донети политичке потресе широм Европе.

Европи ће ипак требати јефина радна снага. Ако је неће добити из Африке или Блиског Истока,  добиће је унутар саме Европе. И ту можемо очекивати најзначајније промене у политици Европске Уније према својим сиромашним и презадуженим чланицама или кандидатима. Једино решење је да се такве слабе економије још више задуже, а затим препусте повериоцима који ће преузети државну имовину за неисплаћени дуг.  Грчка је већ у име колатерализације продала многе своје некретнине. Наде за опоравак у оквиру европксог тржишта нема. Циљ је зато једини који је могућ  – још веће сиромаштво већ сиромашних.  То је спирала која води урушавању не само економских већ и политичких система, а у крајњој линији потресима и сукобима.

У Азији, појављују се анализе које тврде да је западни модел  у распадању и да се велике земље као Индија, морају окренути Кини за модел економског развоја. Сва очекивања од западних корпорација да уложе у инфраструктуру и друге производне капацитете нису се остварила.  Напротив, западне корпорације су све више заинтересоване само за њихова тржишта и извлачење профита, а не економски развој и улагање на дужи рок. Резултат је да је Кина, по сопственом моделу развоја, просперирала и развила инфраструктуру, док друге земље, које су користиле западни модел економског развоја, заостају у развоју. То све упућује на опрез у односима слабијих чланица ЕУ према развијеним и  индикацију да се окрећу другим тржиштима и моделима развоја.

На дужи рок, одговор је очигледан. Европа ће бити неминовно умрежена у Евроазијске интеграције – јер Русија и Кина стварају макро-увете за економски развој.  Европа неће моћи да задржи свој модел затвореног тржишта – баријере ће се сломити под економским притиском.   Како ће поједине земље Европе реаговати на промене, то је тешко  предвидети, али је сасвим сигурно да ће доћи до раслојавања Европе на оне који ће искористити предности Евроазијских интеграција и оних који ће каснити. Украјина ће, по свему судећи, остати на маргини економског развоја ако се не промени политичка гарнитура на власти. Остаће политички подељена и  сиромашна док се временом не интегрише у Евроазијске токове. Европа као ни Америка – немају нити средства нити адекватан модел економског развоја, што је лекција коју Украјина тек мора савладати.

Санкције Запада Русији осуђене су на неуспех

Када је Обамина администрација променила своју политику према Русији, није било пуно изненађених.   Русија је постала незаобилазни глобални фактор и многи проблеми се више нису могли решавати без учешћа Русије. Економски јака, енергетски независна и финансијски стабилна, Русија је превазишла многе проблеме наслеђе из Јељциновог времена. И што је најважније, Русија је постигла завидан ниво унутрашње политичке кохезије, успркос интензивним покушајима да се дестабилизује путем проверених метода врбовања активиста и политичких група. Јачањем улоге Русије и Кине у глобалним инцијативама ограничен је простор за остваривање стратешких циљева које су НАТО земље, а на челу са САД, зацртали на историјском састанку у Вашингтону 1999 године. Бомбардовањем Србије и отимањем Косова и Метохије, НАТО је отворио ново поглавље – интервенционистичку глобалну политику.

Те исте године основана је Шангајска Организација Сарадње. Та организација је за релативно кратко време стабилизовала пост-Совјетски простор Централне Азије и створила економско-енергетски механизам за развој региона, тако да окупација Авганистана није дестабилизовала регион. Од самог почетка створени су сигурносни механизми за контролу продора дрога, и са тим, контролу криминалних група које би користиле приход од дроге за поткопавање политичке стабилности.  Дроге су најчешће биле разлог за улазак западних институција у име „рата против дрога“, по моделу Латинске Америке. Други циљ је исто тако испунио своју примарну мисију – контролу продора радикалних Салафистичких група финасираних из Саудијских петродолара. Временом, Шангајска Организација Сарадње је постала фацилитатор огромних енергетских пројеката који усмеравају нафту и гас из Централне Азије према Кини, не само према Русији. Та диверсификација је била кључна за одржавање политичке стабилности, јер су западне институције оптуживале Русију за покушај доминације тог простора кроз енергетику. Организација је данас фацилитатор транзитних уговора, модернизације железница и логистике неопходне за копнени транзит робе између Европе и Азије. Од Сибирских железница до пројеката Пута Свиле, простор Централне Азије је кренуо путем интеграције у светске економске токове. Царинска Унија је допринела том процесу кроз стварање правне и регулативне инфраструктуре која данас омогућује да роба из Кине прелази преко огромног Азијског простора транспарентно кроз стандарде Царинске Уније на истоку, и Европске Уније на западу.

Русија и Кина су ефективно окупили најјаче земље у економском успону у оквиру БРИКС организације. Западни стручњаци су потценили утицај организације и нису били свесни шире агенде, верујући да је то врло неформална организација. Данас, БРИКС је основао финансијску институцију чија је примарна функција да помогне стабилизацији валута чланица у условима погоршане светске финансијске ситуације. Таква институција ће спречити кризу која може бити проузрокована бегом станог капитала, а то ће дозволити чланицама – и другим земљама – да се осигурају од шокова проузрокованих промењеном улогом долара као валуте за поравњивање трговинске размене.

Истовремено, раст руског енергетског сектора у Европи, посебно пројекат Јужни Ток, отвара врата развоју европског југа, а и додатне инфраструктуре за снабдевање гасом централне и западне Европе. Кинески капитал постао је приступачан земљама централне и југоисточне Европе. Пројекти за развој тих регија,  гледајући свеукупно са руским енергетским и транзитним пројектима, означили су почетак нове епохе.  Постало је јасније да повезивање Азије и Европе –  кроз разне артерије и капиларе енергетике, транзитне инфраструктуре и капитала за развој нових индустрија – обједињује  централну Европу, Балкан и Турску, са Русијом и Кином. Имплементација Царинске Уније је отворила врата не само Кини, већ и Јужној Кореји, Јапану, Индији, Пакистану и Ирану, за коришћење те инфраструктуре.

То је позадина све веће забринутости Вашингтона да Европа постаје мање Евроатлантска и превише  Евроазијска.   Вашингтон није прилагодио своје стратешке циљеве новом свету. Дилема је – или покушати све да се интеграциони процеси Евроазије омету свим средствима, или да се Вашингтон укључи у те токове.   Елите у Вашингтону нису уопште анализирале могућности шире сарадње за Евроазијом.  Стратегија глобалне доминације је још увек на снази. Та стратегија данас захтева да се кроз погоршане односе са Русијом створе баријере за Евроазијски развој. Обуздавање Русије и спречавање руско-немачке економске и политичке интеграције је било и остало при самом врху геополитичког интереса  САД, Велике Британије и Француске.  Та стратегија је опасна по Вашингтон јер ствара непријатеље на све стране. Зато нервозни геополитичари, као Збигњев Брзезински, данас предлажу нову варијанту – варијанту у којој би се САД повезала са Кином.

Наравно,  Русија и Немачка би били жртве такве стратегије – а да не говоримо о (не)заинтересованости Кине!  Други аналитичари предлажу савезништво Кине и Немачке под благонаклоним оком Вашингтона. Шта да  Кина ради са таквим понудама? Кина неће имати проблема да узме све што се нуди, наравно. Али без обавеза.  Кина је свесна своје историје са Западом, као и чињенице да Америка није никада поштовала своја обећања, уговоре, усмене или писмене, међународно право, резолуције УН, па чак и Повељу УН или Повељу НАТО. Данас у Вашингтону неоконзервативне елите верују да њихове формуле одређују светски поредак.  Када те елите, и њихови гласноговорници, аналитичари и медији изјаве да Кина нема савезника – то се прихвати као религија. Са друге стране, Русија и Кина никада нису имали потребу да свечано прокламирају своје савезништво, јер им одговара што запад верује да је савезништво слабо. Очигледно, западне елите не читају – довољно је прочитати Повељу Шангајске Организације Сарадње да се боље схвате односе те две земље које су као два анкора – учврстили кичму Азије и створили фулкрум повезивања кључних регионалних економских сила у БРИКС организационом формату.

Обама данас објашњава метармофозу своје “успешне” политике према Русији кроз призму Украјинске кризе, коју је Вашингтон кореографисао до задњег детаља. Након руске анексије Крима, политика Вашингтона је напустила сваки покушај увлачења Русије под контролу Запада кроз комбинацију привидно добрих односа и одбијања да се Русија прихвати као равноправни партнер. Украјина је тако постала жртвено јагње у одлуци Вашингтона да изазове конфронтацију са Русијом.

У том кратком периоду од четири месеца, Обама је запањио свет својим изјавама. Обамине изјаве у којима изражава задовољство, чак и уживање, што ће се руска економија бацити уназад неколико деценија и избрисати прогрес који је Русија остварила – је отворио очи свету као никада до сада. Обама, са очитим поносом, обећава да ће санкције ослабити руску економију и да ће руски економски раст пасти на нулу!   Такве изјаве Председника Америке указују на ниски и злонамерни дух, који данас превладава у Америци и уништава све што је остало од доброг угледа Америке у светској заједници. Постоји велики свет изван северне Америке и западне Европе, који са запрепашћењем слуша Обаму како се пред очима света преобразио од миротворца у злурадог агресора. То се посматра са неверицом и осећајем умора од хистерије из Вашингтона. Тај велики део међународне заједнице,  та тиха већина,  пита се шта следеће може да очекује од Обаме. На бази којих прерогатива он себи даје за право да интерпретира међународно право на било какав начин који му одговара у било којем моменту? Како може објаснити агресију на Ирак и Либију, агресију која је разорила те две земље – или своју отворену интервенцију у Сирији? Ко је заиста одговоран за потезање окидача за хаос у Украјини крајем прошле године? Јадан Обама – схвата ли да себи даје аутогол и уништава оно мало што је остало од кредибилитета америчке политике?  Схвата ли какве последице то може произвести?

Узмимо, на пример, примамљиву реторику државног секретара, Џона Керија, са којом се нада да ће створити праву атмосферу за своју посету Индији. Али та примамљива реторика није наишла на одјек у Њу Делхију. САД политика према Русији је преобразила посету. Уместо пријатељске посете, индијско Министарство спољних послова је објавило да намерава да расчисти питања шпијунирања која су произашла из докумената Едварда Сноудена. Министар је јавно прозвао праксу Америке која не поштује индијске институције и приватност грађана и нагласио да ће се отворити питање ауторитета америчких агенција у Индији. Индијски медији су углавном представиле посету Керија као једноставну мисију покушаја натурања продаје оружја Индији и проналажења начина на који ће се одстранити индијске законске баријере за увоз нуклеарних реактора на индијском тржишту. Кери је у медијима представљен као ознојени трговац од врата до врата.

Како се је то десило? Индија је била врло блиска Америци за време Буша. У Индији се створило негативно мишљење о Обами – мишљење које је тешко избрисати. А то је да је циничан и самозадовољан опортуниста,  без икаквих корена и принципа, и зато му није тешко да промени политику преко ноћи. И управо у томе је проблем, јер се Обами, нити Америци, не може веровати. По процени индијских аналитичара и медија, овај преокрет у политици према Русији ће увелико наштетити америчким интересима. Довољно је рећи да Индија од сада неће ни дотакнути САД стратегију “ребалансирања” Азије.

Обама, али и америчка владајућа класа очигледно не разумеју основну поенту – свет није заинтересован да изолује Русију, нити је заинтересован да урушава руску економију. Посебно у условима глобалне економске и финансијске кризе, када су центри економског развоја насушно потребни, а посебно изван западног света.

По процени већине азијских аналитичара, није никакав проблем ако Европа хоће само руски гас, а забрани руску нафту – биће више нафте за растуће економије Индије, Кине и Вијетнама.

Ако Европа неће куповати руско оружје, то је сасвим у реду са Индијом, Ираком, Египтом, Венецуелом, Бразилом, итд. Нити БРИКС нити Шангајска Организација Сарадње неће нестати без обзира што Америка то жели. Оно што Обама и његови стратези, све редом агресивни и вулгарни неоконзервативци, неће да схвате је јаловост инструмената хладног рата. То је стратегија базирана на самозаваравању,  јер САД још увек верује да има чаробну фрулу и да ће је свет једноставно, без питања, следити. А ако је не следи? Да ли ће и даље наставити са поткопавањем мира, финансирањем екстремизма и подршком застарелим монархијама широм света?  Колико дуго ће то трајати и ко ће то финансирати?

Глобално говорећи, свет нема интереса у подржавању америчке битке да задржи примат долара и да очува америчку глобалну хегемонију. Америка је јака, али је недвосмислено у опадању. Уместо да се прилагоди новим условима, Америка се уствари одлучила за самоизолацију – кроз бескрајни број санкција против бескрајног броја земаља и дестабилизацију многих земаља. А то се на крају одражава на могућности америчког бисниса да се укључи у глобалну трговину. Зато само велике корпорације имају шансе, док се мале боје разноразних легалних реперкусија – као кршења санкција за које можда ни не знају да постоје. Пример је Африка. Иако постоје пројекти за које су финансије осигуране, амерички бизнис не улази у Африку. Зато кинеска трговина са Африком премашује америчку више него двоструко.

БРИКС банка ће бити озбиљан ривал Светској Банци и ММФ-у. Проминентни индијски стратег, на челу индијског Саветодавног националног већа за сигурност, изјавио је да оснивање те банке означава “…крај западне доминације глобалног финансијског и економског поретка.”  То је стварност – данас. Индија, Кина и Бразил неће бити застрашени западним ограничењима на руске банке. То су услови у којима санкције не могу успети. Могу проузроковати само привремене поремећаје. На дужи рок, Русија ће у ствари добити јаку унутрашње-политичку мотивацију за реиндустријализацију – што је био Путинов план још у његовом првом мандату. Али није било мотивације, јер је увоз био доступан, увозници јаки политички, а Русија способна да плати. Данас, све је другачије. Истовремено, полако се мења структура руског увоза. Наиме, земље које су са одушевљењем увеле Русији санкције, сада то плаћају губитком руског тржишта за своје производе. Тешке губитке сносиће Пољска, која је у Русији пласирала више од 60% свог извоза, док је само 40% ишло за земље Европске Уније. Сада се руски увоз измешта на друге, привилеговане земље.

Многе земље Балтика, укључујући и Финску, биће озбиљно економски угрожене. Нема могућности да Европска Унија компензује губитак руског тржишта за те земље. Нови уговор са Бразилом за увоз млечних производа из Бразила за Русију и извоз руских риба и рибљих производа за Бразил, погодиће суседне земље.  По мишљењу разних западних економиста – многе земље источне Европе и Балтика још не схватају како и колико ће бити погођене на дужи рок. Сасвим је могуће да су очекивали да неће доћи до санкција које су дужег рока, али је сада очигледно да Русија намерава да реструктурира свој извоз и увоз на дуготрајној бази.   А то знаци да чак и да се санкције укину, неће се повратити приход тим земљама.

Многи аналитичари се брину да источна Европа још није схватила своју дилему. Ако не успеју да своје економије опораве од долазећих губитака због немогућности пласмана на руско тржиште – а очигледно је да Европа не може то абсорбовати – биће много европских земаља које ће бити присиљене да се боре за повратак на руско тржиште и за кинеско финансирање.

Непромишљено су уведене санкције, исто непромишљено као што су некада европске земље марширале у Први светски рат. Питање је да ли ће САД безумно наметати даље санкције или ће тражити концесије од Русије. У било ком случају, санкције су осуђене на пропаст, јер највећи број земаља данас није заинтересован за економско самоубиство, нити за рат.

Гас из шкриљаца: Технолошко чудо или велика обмана?

У последње време гас из шкриљаца је непрекидно у медијима. Гас из шкриљаца је представљен као технолочко чудо, које већ данас утиче на тржиште енергената. Европска Унија је донела одлуку практично без преседана да се изузме технологија производње гаса из шкриљаца из ригорозних еколошких регулатива које су стандардне за друге енергетске технологије. Тај преседан је захтевала Пољска која је једна од земаља заинтересованих за инвестиције у америчку технологију производње гаса из шкриљаца. Од недавно, спомиње се и Украјина. Гас из шкриљаца се производи у САД и УК.   Иако се много говори о још увек непотпуно схваћеним али озбиљним еколошким проблемима, нема у светским медијима готово никакве анализе о профитабилности технологије. Дакле, постављам питање –  када ће производња гаса из шкриљаца достићи фазу када је цена гаса конкурентна на тржишту? Колика је стварна цена? Нажалост, не верујем да данас постоји одговор, јер је производња још увек непрофитабилна, а направљене планине дуга мораће се исплатити. Питање је, да ли је Европа спремна за нову рунду спасавања банака и нове рунде “стезања каиша”? Да ли заиста можемо веровати медијским причама о технолошком чуду?

Када је Међународна Агенција за Енергију (ИЕА) у новембру објавила своју прогнозу у извештају Процена Светске Енергије за 2012, могли смо да поверујемо да свет стварно плива у нафти!

Извештај је попраћен прогнозом да ће Америка превазићи Саудијску Арабију и постати највећи светски произвођач нафте до 2017, и да ће постати независна од увоза у својој производњи енергије. Све светске агенције су то пренеле. Чак идући даље, британски Гардијан је закључио да овај извештај Међународне Агенције за Енергију дефинитивно побија идеју да су извори нафте при крају и да ће производња да опада у будућности (Peak Oil Theory). Закључци из тог извештаја су преплавили светске медије. ЕксонМобил у својој прогнози закључује да ће потражња гаса да порасте за 65% до 2040 и да ће Северна Америка да произведе више од 20% од те цифре. Од тога, највећи процент ће бити из неконвенционалних извора гаса. По тој прогнози, револуционарна производња гаса из шкриљаца ће да омогући САД-у да чак извози гас од 2025! Прошло лето смо чули исто тако оптимистичке прогнозе када је Харвард Универзитет објавио извештај некадашњег функционера Италијанске ЕНИ корпорације. Тврдио је да су научници погрешили и да је производња нафте још увек у успону. Закључак је – нема оскудице нафте и то је превазиђена тема. Наводно, та теорија је превазиђена новом технологијом која осигурава обиље јефтиних извора неконвенционалне нафте и гаса.

Нема сумње да још има доста нафте и гаса под земљом да испунимо све наше снове о убрзаном развоју сценарија климатских катастрофа. Иако, пре него до тога дође, убрзано ћемо да наставимо са загађивањем земље, океана, ваздуха и пијаће воде. И убрзано ћемо градити нове путеве да би и даље трошили све више енергије – да ли то економски има смисла или не.

Јер коришћење гаса из шкриљаца није “чиста енергија”, како се тврди. Није чистија чак ни од угља који се користи за производњу струје. На пример, гас из шкриљаца емитује 66 милиона додатних тона угљеника, док за исту количину производње угаљ емитује 50 милиона тона. И да буду ствари чак и горе за гас из шкриљаца, када се отпуштање метана приликом производње узме у обзир, повећава се проблематичност овог начина експолоатације гаса. Иако нови извори гаса из шкриљаца и нафте из пешчаникауказују на додатне резерве и привидно руше теорије о „врху“ производње – чињенице уопште нису тако једноставне.

„Врх“ производње нафте је већ иза нас

Подаци у ствари указују на чињеницу да смо већ суочени са грчевима глобалне транзиције у енергији – ера јефтине нафте је заиста готова. Треба разумети да теорија „врха“ у производњи нафте не значи да ће нафта да нестане, већ да је то момент када комбинација геолошких ограничења и економских фактора доводи до трајне ситуације где је производња нафте неповратно скупља и негативно утиче на економски раст. То је тачка где смо данас. Све од 2005 светска производња нафте остаје на равном платоу. Ако се дода повећана потражња из Кине и других растућих економија, цена нафте ће неминовно да расте у будућности. У ствари, цене нафте би биле веће да владе не плаћају субвенције и те субвенције су у 2011 достигле чак 30% цене нафте. И како је свет конвеционалне производње нафте остао на платоу, све више зависи од скупих неконвенционалних извора енергије. Ера јефтине и обилне нафте је заиста готова.

По процени стручњака (Gail Tverberg) у јуну 2012 године, објављено је да од 2005 године светско снабдевање конвенционалном нафом није повећано. Гаил Тверберг тврди да је то „примарни разлог за рецесију 2008-2009“, и да очекивани резултат мањег снабдевања нафтом може да буде разлог да се финансијска криза настави и евентуално погорша.

Манипулација статистике

Да ли је ИЕА информација солидна? У серији истраживања за Гардијан и Ле Монде, Бадал је већ 2009 године разоткрио да су се кључни подаци намерно мењали у ИЕА и то под притиском САД да би се лажно повећале цифре које представљају службене резерве енергије. Бадал је касније открио да је ИЕА већ од 1998 стварала „инфлацију“ у подацима о резервама енергија, што је била основа за прогнозу „одрживог економског раста и ниске незапослености“.

Укратко, ИЕА истраживања су под интензивном лупом и директним мешањем већ 12 година. Зато се закључци ИЕА не могу прихватити без додатне анализе. Иста је судбина прослављеног Харвард извештаја и његовог аутора Маугерија. Могло је одмах да се утврди да то није био независан извештај. Финансиран од две велике енергетске компаније, ЕНИ и БП, извештај није никада био стручно потврђен. Др. Роџер Бентли, стручњак при британском Центру за Истраживање Енергије је изјавио некадашњем ББЦ финансијском стручњаку Давиду Страхану, да Маугуери извештај потпуно занемарује интензитет пада у производњи нафте и да извештај има очигледне математичке грешке. Исти стручњак се чак пита како је могуће да је Харвард ту студију објавио. Одговор лежи у дилеми нашег времена –  академска истраживања све више постају подручје оних који та истраживања и финансирају.

А y што научници верују?

За разлику од Маугери студије која је добила огромну медијску пажњу, три проверене студије објављене у реномираним научним публикацијама нуде сасвим другачију перспективу. Наиме, студија Давид Кинг-а, објављена у публикацији Природа, проналази да и поред објављеног повећања у истраживањима за новим резервама нафте, као и нафте из пешчаника, природног гаса и гаса из шкриљаца – експлоатација светских енергетских поља још увек опада, између 4.5 и 6.7% годишње. Све ове студије дефинитивно одбацују идеје да ће гас из шкриљаца да дозволи свету да избегне енергетску кризу.

У марту 2012, Кинг Група при Оксфорд Универзитету, Школа Предузетништва и Екологије је објавила студију у публикацији Energy Policy, закључивши да су резерве нафте у свету око трећине мање од оних објављених у проценама енергетских компанија и студија које те компаније плаћају. Научници упозоравају да је пад производње нафте чињеница. Није важно колико фосилног горива још постоји испод земље, већ је важна количина која може да буде комерцијално произведена по ценама које светска економија може да поднесе. Та количина је ограничена, опада, и даље ће да опада. Ову студију су све велики светски медији игнорисали, осим Британског Телеграфа.

Нове технологије не нуде спас који су обећавале. Доказ је мање позната чињеница да производња гаса из шкриљаца након првобитног лома стена, по свакој бушотини се губи чак до 90% гаса у року од 6-12 месеци. Гас из шкриљаца се може ослободити тек након што се на великим дубинама, ломе хоризонтални слојеви стена. Тако хоризонтално хидраулично ломљење уз помоћ велике количине воде, песка и хемикалија – ослобађа гас и друге отровне гасове. То значи да једноставно морају да се буше нове рупе, разбијају нове стене дубоко у кори земље. А трошак сваког бушења и хоризонталног ломљења након 6-12 месеци превазилази количину гаса који се произведе. До данас, нема доказа да је производња профитабилна. Повезано са необоривим чињеницама да производња нафте опада, целокупна слика енергетске будућности је у питању.

Шта ће се десити када се гас из шкриљаца судари са несаломивом стеном стварности?

Све озбиљне студије указују на дубоке проблеме са ИЕА прогнозом о производњи гаса из шкриљаца методама хидрауличног лома стена.  Данас постоји озбиљна сумња да ће гас из шкриљаца спасити свет и да ће бити основа повратка раста западних економија.  И не само то, публикација Business Insider-a изјављује да је цела индустрија гаса из шкриљаца у тешкој финансијској кризи.

Амерички финансијски аналитичар Волф Рихтер тврди да је економија „лома стена“ ужасна. „Производња опада од првог дана и у првој години се спусти на 10% првобитне производње. Резултат је да бушење „разара капитал запањујућом брзином“ и оператори бушења имају на својим рукама планину дуга – и тај дуг је највећи када количине испуштеног гаса нагло опадају. Да би се спасиле, компаније иду на стотине нових бушотина – тако да висока производња нових бушотина исплаћује губитке од старих. То је план који ће пре или касније да удари у несаломиву  стену – то јест судар са финансијском стварношћу.

Генерални менаџерMobilЕкsоn-а, Тилерсон, изјавио је да је већа количина гаса на америчком тржишту произвела вишак, мање цене и мање профите. Наравно, повећање производње гаса из конвенционалних извора у Америци је наводно део тог проблема. Како год да је тај вишак створен, привременодаје кредит технологији хидрауличног ломљења стена. Створен је притисак на дугорочне уговоре које Русија има са разним клијентима и многи уговори су промењени као резултат. Исто тако, то је постао главни маркетиншки адут за продају технологије производње гаса из шкриљаца. Украјина и Пољска су кандидати са великом надом да ће се ослободити зависности од Русије. Зато се митологија о јефтиној енергији гаса из шкриљаца мора одржавати – иако не може на дуге стазе.

Међутим, како се трошкови гомилају, а рате производње по бушотинама опадају брзо – индустрија енергије има проблеме да објасни ту дилему својим инвеститорима. Тако да MobilЕкsоn, на пример, на састанку деоничара тврди да не губе новац на гас. Али неколико дана касније на састанку Савета за Спољне Односе (Council of Foreign Relations) Тилерсон је био искренији. „Ми губимо кошуље данас. Ми не зарађујемо новац. Ми смо у црвеном.“

Индустрија енергије је активно и намерно увила у маглу проблеме у производњи гаса из шкриљаца. Истраживање Њујорк Тајмса у 2011 је открило да и поред јавног „екстремног оптимизма“, америчка индустрија нафте је „приватно скептична према гасу из шкриљаца“. Према том истраживању, гас који је заробљен у слојевима стена дубоко у земљиној кори, не може нити лагано нити јефтино да се произведе. Ти закључци долазе након проучавања стотина имејлова стручњака из индустрије, као и интерних докумената тих компанија. Исто тако, закључци долазе након анализе постојећих података од неколико хиљада бушотина. Целокупни фокус свих имејлова стручњака –  шефова индустрије, правника, државних геолога, тржишних аналитичара – је „скептицизам о баснословним прогнозама“, као и сумња да компаније намерно, чак и нелегално, прецењују цифре производње из њихових бушотина. Исто тако, прецењују и количине резерви у таквим неконвенционалним изворима гаса. Није уопште могуће проценити количине гаса у слојевима стена. Сама чињеница да такве стене постоје, нису гарант да имају количине гаса које би биле исплативе. Све независне студије које указују на озбиљне проблеме – ако не и катастрофалне заблуде –медији игноришу. А исто тако и политичари и надлежна бирократија који би морали да се изјасне о проблемима.

Стручњаци тврде да ми можемо да игноришемо све те проблеме – на нашу штету. Артур Берман, који је провео 32 године као геолог на нафтним пољима и радио за Амоко – касније БП је  истог дана када је ИЕА објавила свој 2012 годишњи извештај, изјавио за Oil Price да је „степен опадања производње из шкриљаца невероватно висок“. Као пример је навео  Иглфорд – један од најзначајнијих производних локација  – тврдећи да је годишњи пад производње 42%. Само да би се одржала производња на минималном нивоу, мора да се отвори скоро 1000 нових бушотина у Иглфорду сваке године. Шта то значи је да би се одржао ниво првобитног ослобађања гаса из једне бушотине, потребно је око $10 до $12 билиона годишње само да би се одржала производња. Када се све дода, изгледа као сума потребна да се избави банкарска индустрија. Одакле ће да дође тај новац?

Cheapsake Energy, један од прослављених пионира производње гаса из шкриљаца се нашла у таквој ситуацији и била је присиљена да прода своје погоне и друге вредности компаније да би подмирила растући дуг. Вашингтон Пост је објавио да компанија „тетура под високим дугом“. Компанија је изјавила да ће да прода $6.9 билиона својих гасних поља и гасовода – а наредни кораци могу да буду још тежи. И то је компанија чији је директор постао вођа револуције у производњи гаса из шкриљаца. Криза се објаснила као резултат пада цене гаса као и тешког задуживања. Наравно, компанија мора да одржи мит о гасу из шкриљаца, па зато ни не покушава да објасни разлог за „тешко задуживање“. Уствари, веровање у мит – и бежање од реалности трошкова – доводе до ситуације у којој се неколико великих компанија нафте и гаса налазе данас, тј. суочене са финансијском кризом – истовремено. Ако се такав тренд настави, доћи ће до већих банкрота и онда ће индустрија да се повуче из рискантних технологија – новац ће да испари, а капитал ће наћи друга поља за инвестиције.

Али лошим новостима нема краја. Берман је доказао да је индустрија намерно претерала са проценом такозваног крајњег коришћења бушотина гаса из шкриљаца. Модел који су користили за процену је доказан као безвредан, а та погрешна информација је постала основа за ИЕА будуће прогнозе. Берман није сам. Амерички стручњаци за енергију, Туд Вајермарс и Криспијан МекКрејди су упозорили да постоји разумна сумња да се Америка не може ослонити на процене индустрије о резервама гаса из шкриљаца.

Стручњаци се боје да је тренутни вишак гаса на тржишту резултат краткорочног, финансијски неодрживог повећања производње гаса из шкриљаца, као „балон који ће да пукне под својом тежином“. Колапс снабдевања ће да произведе и раст цени гаса. Закључак је отрежњујући. Уместо да буде катализатор просперитета, револуција гаса из шкриљаца ће краткорочно да подигне снабдевање – док се сакрива дубока структурална неодрживост производње која се ослања на пирамиду све већег бушења – и све већег задуживања – само да се надокнаде губици. Резултат ће бити још већа финансијска криза – као и врло, врло скупа еколошка разарања.

Процена већине стручњака је да ће између 2013 и 2015 да се достигне фаза неодрживости у производњи нафте, док нове технологије као гас из шкриљаца представљају финансијску црну рупу, са несагледивим еколошким проблемима, као сто су тровање воде, земље, река и океана – као и губитак питке воде. Милиони мртвих риба су сведоци неконтролисаних отровних гасова који нађy пут према површини кроз природне подземне пролазе. Исто тако као што се хидраулично ломљење стена не може контролисати на толиким дубинама – и чији поремећај ствара ланчану реакцију далеко од бушотина, тако се не може контролисати правац излаза отровних гасова на површину. Стотине необјашњивих потреса у регијама бушотина указују да не постоје још ни основна схватања о размерима еколошких проблема.

У сваком случају, још се није нашао лек на основни закон производње енергената, посебно нафте. А та цена данас одређује и цену гаса. Када цена снабдевања нафтом превазиђе цену коју економије могу да плате без значајног поремећаја економске активности – долази економска криза. Верује се да је та криза већ стигла и да је економски раст већ угрожен. И да ће непрекидно штампање долара и евра краткорочно да спречи економски колапс, али без економског раста, то није решење.

У недостатку структуралних промена у економији, криза ће првенствено да погоди најразвијеније земље света које зависе одобилних снабдевања енергентима. Једна од најбољих књига о импликацијама кризе енергената је „Приручник за Кризу Цивилизације“ (Др. Нафиз Мосадек, 2010).

Нафта је крвоток глобализације која зависи од пловидбе светским океанима и морима. Високе цене нафте и трошак транспорта угрозоће профитабилност дугачких ланаца снабдевања. Копнени транспорт широм Евроазијског простора је одговор на скупу нафту јер је диверсификација извора енергије транзита практичан одговор на растућу кризу.

Стварни крај хладног рата или ресетовање ресетовања

Патрик Бјукенен, бивши председнички кандидат и саветник председника Регана, у свом последњем текстусе са носталгијом осврће на дане када је без метка окончан хладни рат. Историју је, верује он, дефинисао Реган својим недвосмисленим проглашењем Совјетског Савеза „Империјом Зла“ и тиме уздигао геополитички сукоб у сукоб цивилизација са моралном димензијом. Зато Патрик Бјукенен види само проблеме за америчку спољну политику у украјинској кризи. Америка, која увек тражи „моралну јасноћу“  — моралност као и увек дефинисана по потребама – у случају Украјине једноставно се неможе пронаћи. И ту је суштина – велика већина људи не жели да се Америка меша у тај конфликт.

Јер, питају се Американци, ако је то био тријумф само-опредељења када је Украјина постала независна од  Совјетског Савеза, зар Руси на Криму или Доњецку немају исто право – да иду својој кући, у Русију? Ако је било праведно и по Уставу Совјетског Савеза да Грузија прогласи независност од Совјетског Савеза, како то да области унутар тог ентитета – Јужна Осетија и Абхазија – нису добиле иста права отцепљења гарантована њима тим истим Уставом? Зашто су тада ново независне државе одбиле да спроведу референдум и да својим областима дају иста та права под тим истим Уставом, те да референдумом одлуче о свом статусу и својој слободи?

Исто тако могли би се питати зашто се није признао захтев Крима за референдум о свом статусу након отцепљења Украјине? Одговор је једноставан. Тадашњи „победници“ у хладном рату су закључили да је то „крај историје“, да се од тада па на даље само победник пита о свему: шта је правда или неправда, шта је закон, шта је одбрана, а шта агресија. И тако се хладни рат против свих непокорних у свету једноставно наставио.

Бјукенен констатује спектакуларну медијску комедију у колективној хистерији која оптужује Владимира Путинада је угрозио свет базиран на правилима и међународном праву! И пита се, под каквим прописима и на бази каквог права је Америка бомбардовала Србију 78 дана да би отела Косово, провинцију која је колевка српског народа? И како се онда може поредити то насиље са мирним процесом одвајања и придруживања Крима Руској Федерацији, без насиља и са великим одобравањем народа?

„Чак и у источној Украјини, немогуће је наћи морално оправдање за забрану изражавања народне воље.   Кијевски режим громогласно осуђује акте тих грађана као „терористичке акте“, јер су људи изашли на протест, преузели градске центре, при том користећи апсолутно исту тактику коју смо видели на нашим екранима са Мајдан Трга – исту тактику с којом су заузели Кијев и преузели власт? Ако је то било херојски када су разне партије као Свобода или Прави Сектор водили битке са полицијом, палили зграде и претили Виктору Јануковичу, легално изабраном председнику Украјине, који је био присиљен на бег – зашто сада и на бази каквог права ови који су узурпирали власт и наследили моћ Јануковича, сада људе који користе матрицу њихове борбе доласка на власт називају терористима? Зар ту нема очигледне лицемерности?„ пита се Бјукенен. Наравно да има лицемерности, али је намерна и у данашњем свету сасвим нормалан модус операнди хегемонистичког Вашингтона.

„А откуда нама сада та побожност, па осуђујемо оно што Руси раде у Украјини? Пре једне деценије, САД је отпочела мисију „обојених револуција“, па је тако рођена Револуција Руже у Грузији, Револуција Тулипана у Киргистану, Кедар Револуција у Лебанону, Наранџаста Револуција у Кијеву, и бројне друге. И све то, да се скину са трона непослушни режими,  да би се увукли у америчку орбиту“, закључује Бјукенен.

И да, Путин је научио како се игра та америчка игра продужетка хладног рата од када је ХилариКлинтон помпозно „ресетовала“ нови и бољи хладни рат. То поприлично брине искусног политичараи хладноратовског борца Бјукенена. Јер је он схватио хладни рат у своје доба као сукоб ког треба избећи, што је била успешна политика за време четири деценије хладног рата. Али Бјукенен није упућен у нову игру – наставак хладног рата до глобалне победе. И зато верује да Вашингтон може ову игру зауставити на време. Питање је да ли се Вашингтон може зауставитии ко ту игру може зауставити? Или ће бити потребно да се овај продужетак хладног рата са циљем глобалне доминације  —  једним новим ресетовањем – приведе крају?

Обама је данаспритиснут између две струје, а и једна и друга воде у катастрофу. Једна је да се наоружају Украјинци. То ће сигурно створити услове за рат са Русијом, који Украјина неможе добити, а САД без директног рата са Русијом неможе помоћи Украјини. Друга опција су санкције. И Бјукенен не види ту никакву победничку стратегију. Напротив, види сву нереалност таквих идеја и резимира:„Али Европа, зависна одруског гаса, неће себе добровољно гурнути у рецесију. А ако Запад заиста потегне санкције против Русије, Русија ће увести санкције Украјини и потопити оно што Washington Postзове „црном рупом корупције и расипања што се зове економија Украјине“.

Бјукенен верује да је забрињавајућа парада америчких бродова у Црном и Балтичком мору, парада авиона и војске у Пољској. Иако су то врло симболични потези, шта је сврха? Сасвим је реално претпоставити да је све то резултат типично бахате и непромишљене политике према Украјини, али су се у Кијеву догађаји отргли контроли. Спасило се што се спасити може, да се спречи Десни Сектор и Свобода да самостално преузму власт. Зато су САД и савезници признали ту илузију од владе, илузију од парламента, и уопште, илузију власти. А у позадини, морају пронаћи начин да се створи легитимитет. Зато се и гурају рани избори, јер једино на тај начин може се осигурати какав такав легитимитет. Међутим, власт је власт само ако има контролу над територијом. А власт у Кијеву је нема. И не само на истоку, већ и на западу где су све институције регија, општин, судова, полиције, тужлаштва, итд., под контролом појединаца – од којих су неки лојални Кијеву, али већина нису. И сам Кијев је још под опсадом и њиме патролирају групе Десног Сектора.   И како онда прогурати ране изборе, када власт у Кијеву не комуницира са југоистоком земље. У ствари,  комуницирају само прокламацијама из својих канцеларија. Јулија Тимошенко је једина изашла на терен, али је излазак неславно прошао, јер је она персона нон грата на југоистоку након њеног хладнокрвног позивања да се Руси униште нуклеарном бомбом.

Ипак, из навике, Америка мора даље. Настављају се претње и опомене. Док народ каже – то није наш проблем.

Када је Путин притиснуо  дугме, ресетовао је ресетовање. И када је отишао Крим, завршен је период продужетка хладног рата, који је отпочео на Косову, а завршио се на Криму. У својој задњој фази, хладни рат је одржавала Империја са претензијама глобалне доминације, док се остатак света прилагођавао новој реторици. У том нереалном свету, Империја је увек била у праву. Империја увек жели све најбоље свима, жели демократију, слободна тржишта и поштовање људских права. Зато Империја кажњава непослушне режиме и њихове земље враћа у средње доба – све за њихово добро. Сукоби, ратови, бомбе – све је то за њихово добро. А вође непослушних се одвлаче на судове – да цели свет осуди њихове злочине. И тако се креира историја. Империја и савезници су у том периоду окупирали бројне земље, бомбардовали многе народе, потрошили свој материјални и људски капитал на изградњи новог система путем стотине хиљада  представника невладиног (анационалног) поретка. Нови, невладини фактори су нова глобална влада.

У међувремену, највећи део света је усвојио принцип смешкања. Развијали су своје економије и уградили се у нови глобални производни, енергетски, финансијски и трговински систем, и постигли висок ниво технолошких, научних и сигурносних капацитета. Постепено, развој нових економских гиганата је био пропраћен великом  потребом за развој у многим неразвијеним земљама света. Највећи терет помоћи у развоју су уствари сносиле нове вође у глобалном развоју. Иако су САД и Европа још увек по разним критеријумима најразвијеније земље света – њихов утицај на реалан развој у свету је непостојећи. Данас, чак и Пољска извози више у Русију, него у земље ЕУ. Многе Азијске земље данас зависе од трговине са Кином и та трговина представља велики део сопственог просперитета. Русија снабдева велики део Европе и Азије енергентима, а све бивше земље Совјетског Савеза данас све више зависе од извоза на руско тржиште и Русија за њих представља велико тржиште за радну снагу.

Контрадикција у све већим могућностима за развој и трговину, с једне стране, и препрека које су створене кроз хегемонистички, псеудо-блоковски систем, с друге – стварају непожељна ограничења у трговини и развоју. Политичке напетости су резултат форсираног избора између интереса Империје и националног интереса. Зато и видимо аномалије које на површини немају никаквог смисла – Кина и Јапан, са пооштреним односима око безвредних отока на Пацифику, ипак сарађују кроз уговоре о размени трговине у домаћим валутама, а њихова међусобна трговина расте. Тако да цели Азијски Пацифик сада изгледа за САД као компликован слалом између много препрека. Јер у сукобима, да ли су то отоци или посете гробницама, или сећања на робиње у Јужној Кореји – САД неможе победити. У тим сукобима, нема „добрих и кротких демократија“ које се морају одбранити од бруталних режима. Јапан одбија да игра улогу „кротког“  савезника,  национализам и анти-Американизам су у порасту, док Јужна Кореја одбија да буде „аутоматски“ савезник Јапана – само зато јер САД инсистира. И зато исто тако одбија да буде „кротка демократија“, којој је потребна заштита од комунистичке Кине. Нити САДможе да се замери „комунистичкој Кини“, па се у последње време не усуђује да изговори речи као што су „људска права“. Кина, са своје стране, шаље директни изазов Западу,  одбијајући чак и само постојање универзалних људских права. Кина сматра да Запад има различите дефиниције људских права, демократије, као и потпуно различите дефиниције добра и зла које на Западу зависе од ситуације.

И када је Путин ресетовао ресетовање и, по незападној дефиницији добра и зла, отцепио Крим –  хладни рад је коначно приведен крају. А како даље? Империја више неће добијати облигаторно смешкање. Нема смешкања. Чак ни у врло културном Јапану.

Долази доба сукоба нових полова утицаја у свету. Да ли ће сукоби бити бучни, насилни и јавни – то зависи од Империје. Или ће се нови глобални неред повратити у сферу тихе дипломатије и компромиса. Без обзира на методе и манифестације – препреке које спутавају раст у трговини и развоју мораће се олабавити и временом укинути. Јер данас већина држава света има интензивни интерес за економским развојем, док мањина има интерес у подстицању револуција и нереда. Како револуције и нереди најчешће производе пропале државе и друштва – Империја може произвести само апстрактно задовољство из свог рада, али неће имати користи.

И како је Патрик Бјукенен давно приметио, САД је једина империја у историји где све иде ван, а ништа се не враћа. Ништа конкретно. Да, постоји још долар као светска валута. Али валуте су апстракцијаи сва њихова вредност је перцепција – где буквално перцепција може постати непријатна реалност у једном једином часу.

Ново откриће Америке: Од када су Русија и Кина постали најбољи другари?

У последње време чују се гласови стручњака, за које се претпоставља да су добро информисани, а у којима се осећа мешавина чуђења, забринутости и збуњености. Али текст Давида Анделмана, „Русија и Кина: Нови најбољи другари“, отвара сасвим нову перспективу. Давид Анделман је човек ком геополитика није страна, по многим критеријумима. Члан је USA Todayoдбора, главни уредник World Policy Journal и аутор књиге о последицама Версајског мира (A Shattered Peace: Versailles 1919 and the Price We Pay Today).

У поменутом тексту Давид Анделман указује на опасност од јачања веза између Русије и Кине. Он говори о опасностима за будућност САД, која може својим небалансираним потезима у Украјини гурнути Русију у савезништво са Кином. Таква теза је, најблаже речено, запањујућа.

Информације о сарадњи Русије и Кине већ су годинама приступачне. Сарадња између две земље је у последњих петнаест година прошла кроз многе фазе и аналитичари могу без потешкоћа доћи до закључка да је ниво поверења и стратешке сарадње између Русије и Кине достигао врло високи степен. Наравно, није у нарави источног менталитета да све оглашава на велика звона, док суздржаност, па и доза нетранспарентности, не дозвољавају пун увид у статус односа.  Ипак, неки обриси сарадње су потпуно јасни. На пример, Шангајска Организација Сарадње не крије свој циљ: успостављање новог, праведнијег светског поретка. А кључ тог светског поретка је у изградњи узајамног поверења међу државама које виде сигурност као недељиву. Нема сигурности док постоје ексклузивне групе земаља које за себе захтевају потпуну сигурност, док други немају право ни на елементарну самоодбрану од агресије, тероризма, сецесионизма, и у којима се подрива социјални мир, а власт бирају страни представници, итд. ШОС већ годинама унапређује своје односе у економској, културној и сигурносној сфери. И већ годинама велики број земаља има статус посматрача, како би се постепено развило критично стратешко узајамно поверење.

Чему онда толика доза узнемирености да ће „санкције САД и Западне Европе против руског Председника Владимира Путина и његових кругова, без обзира колико оправдане, довести у опасност и поткопати више од пола века рада свих америчких председника на трајној подели и грађењу неповерења између Кине и Русије“? Такве изјаве, базиране на облигаторним формулама изражавања, данас неопходним у западним јавним комуникацијама, саме по себи откривају стање САД геополитике. У овој реченици присутне су три формуле. Прва формула је дефиниција савезника – САД и Западне Европе. Источна Европа, иако већ одавно у ЕУ и НАТО савезу, још се не спомиње у оваквим формулама. Источна Европа се спомиње само у формули о „опасности Русије“. Друга формула је базирана на трајности успешне америчке политике подстицања неповерења између Русије и Кине. И трећа формула је облигаторна персонификација Русије, да би се лику Владимира Путина и његових „кругова“ приписала кривица за све што САД прокламише као кривицу.

По овим формулама, нема места чак ни за претпоставку да се Русија и Кина добро разумеју и да им је стратешка оријентација заједничка. С обзиром на облигаторну формулу у којој су САД једини активни покретач историје – дневна политика и тактика, контрадикције текућих односа, па чак и најситнији детаљи се издвајају из контекста и постају доказ да је америчка политика успешна.   Формула види тактику, док одбија да види стратегију. Како је то могуће? Да ли је то производ америчког убеђења да има моћ стварања реалности и да се стварност обликује и савија под том моћи? Или је посреди нешто друго?

Аутор нам даје увид у комплексност света империје – где империја никада не греши. Зато се са дозом неверице примају изјаве европских државника и функционера да ће се променити „калкулација“ између Москве и Пекинга. Ово откриће да би се могла ујединити Евроазијска земљана маса – где је једна земља богата у ресурсима, док је друга финансијски и индустријски гигант и светска најмногољуднија земља – је, по аутору, опасност, и оставило би трајне последице по Запад у војној и економској сфери. Примера ради, Француски Ле Монде је објавио врло „забрињавајућу“ географску карту која указује на дубоке везе између сваке европске земље и Русије. И Ле Монде одбацује Обамину фразу да је Русија само једна „регионална сила“ – већ је „кум“ других регионалних сила, те многе европске земље зависе од руског гаса, од 100% зависности, до „само“ 40% зависности у Немачкој.

Одједном, на свачије запрепашћење, све се може мењати. У мају, Путин одлази у државну посету Кини. Агенда укључује и 30-годишњи уговор о испоруци гаса Кини, што би представљало око 38 билиона кубних метара гаса годишње, почевши у 2018. И тај уговор сасвим сигурно неће бити у доларима. Русија, зарађујући кинеске јуане, није ограничена на куповину кинеских производа.  Наиме, Русија већ има своје компаније регистроване у Кини и може трошити јуане користећи уговоре између Кине, Јапана, Јужне Кореје и многих других земаља које имају уговор са Кином о трговини у властитим валутама.

Анделман се, са дозом збуњености, „брине“ да ако Русија намерава да се извуче из „..запетљаних односа са непоузданим европским партнерима..“, то може имати велике последице. Русија је један од најважнијих инвеститора у Европи, док САД и Европа инвестирају у Русији. Директне инвестиције страних компанија у Русији су само у 2013 години достигле рекордних 94 билиона долара. Русија је једна од најважнијих дестинација за европски извоз. Немачки Сиеменс конгломерат је усред уговора од 2.5 билиона еура за модернизацију руских локомотива. Трговина између Русије и ЕУ је у 2013 години износила висе од 400 билиона долара, што је само мало мање од трговине између Кине и САД.

Међутим, из перспективе САД, Русија и Кина су још увек под утицајем ере Мао и Стаљина, и  тек сада, када је Русија „избачена“ из Г-8, Русија и Кина могу постати вође новог блока – Шангајске Организације Сарадње. Са перспективе оних који прате руско-кинеске стратешке односе, такво резонирање је зачуђујуће. Као да се цела Евроазија одједном пробудила када је Русија „избачена“ из Г-8!

Такође, онима који су тек сада постали свесни импликација руско-кинеског стратешког савеза, измиче и чињеница да се Русија врло систематски спрема за нови поредак. Јасни потези, привидно као одговор на сваку нову претњу санкцијама – представљају  смишљен план.  Позорница је спремљена за нове кораке у том правцу. Тако када су ВИСА и МастерКард поништиле платне карте издате од неких руских банака, Русија је објавила оснивање својег платног система. Такав корак се не објављује ако већ није у фази имплементације.

И док је Обама покушао убедити Европу у свој програм даље изолације Русије, тек тада је, наводно, постало очигледно да се Европа боји да ће тиме изоловати себе, док ће Русија пронаћи нова тржишта и нове изворе инвестиција. Давид Анделман закључује да САД мора обратити пажњу на европску забринутост да ће Русија коначно окренути леђа Западу и приглити своје нове могућности на Истоку. И да би такво померање имало дубоке последице по Европу и САД.

Да се вратимо на почетак текста и облигаторним формулама изражавања, које данас сви аутори на Западу, ако имају амбиција да имају гласа и утицаја у свету медија и политике, морају  поштовати. У том светлу, шта нам заиста каже Давид Алдеман? Каже нам да формула коју сви аналитичари морају прихватити је да „ограниченост данашње руско-кинеске сарадње,  јер је то била успешна политика пола века свих америчких председника“ сада зависи од даљих акција хегемона. И само акт Америке у овој кризи може то променити – према томе, Америка мора пронаћи праву равнотежу између агресивног постављања према „регионалној сили“ Русији коју треба „казнити“ и потребе да се не би случајно и ненамерно створила алијанса штетна по интересе Запада. Само политика Америке може мењати стање геополитике ривала као Русије и Кине или било каквих односа на кугли земаљској.

Када се аналитичари добровољно подвргавају формулама у оквиру којих ће вршити своје „анализе“ – постиже се стање потпуне затворености система за било какве чињенице које се не уклапају у формулу. Али формуле се морају прилагођавати стварности, иако хегемон не може никада признати да се ствари могу променити изван сфере његове воље. Тако се и овде наговештава могућа промена формуле – или барем пробни балон промене. Овако се може интерпретирати Аделманово схватање промена у оквиру постојеће формуле – давајући тој формули истовремено вечност, али и тактичку редефиницију. Да би се спречиле негативне последице по Европу, као и да би се спречило „ненамерно“ гурање Русије и Кине у узајамни загрљај – велики хегемон мора балансирати те контрадикторне интересе. То не зависи од намера Русије и Кине – већ само од одлуке Америке. Тако да се могу балансирати односи са Европом, а да се истовремено смањи притисак на Русију да би остала привржена Европи. Међутим, то је пробни балон Обамине администрације – балон ког ће окорели неоконзервативци лако пробушити.

Тврдокорна неоконзервативна група која доминира двопартијски систем, неће олако пропустити прилику да настави медијску кампању понижавања Путина – па чак и ако попусте у неким суштинским питањима у Украјини. Кампања против Путина има дугосежне циљеве. Основни је да се Путин претвори у личност са којом западни функционери неће комуницирати. Ангела Меркел се не придржава тог наметнутог поретка и све се јаче чују гласови у Немачкој који одбијају изолацију Русије. Русија, с друге стране, неће моћи прихватити улогу Немачке као неке врсте педагога посрнуле Русије. Другим речима, Немачка ће морати да понуди пуно више у односу са Русијом, него своју вољност да одржи амерички одобрен, формално-прихватљив ниво комуникација са Русијом.

Зато ће се и будући односи Кине и Русије посматрати кроз спознају да свет постоји изван званичних формула Вашингтона.

Какви ће се сигнали послати након Путинове посете Кини у мају? Кина је већ отпоцела своју кампању посетом Европи, где је отворено позвала Европу да се економски придружи Кини. То је порука Европи да се не веже прејако са америчком понудом Транс-Атлантског Савезништва. Порука је била толико директна да је Кина предочила Европи какву би моћ имала у УН СБ. То јест, Европа и Кина имају три гласа – то јест већину – у УС СБ. Таква порука – да Европа одбаци своју трајну повезаност са САД – је без преседана. Али је базирана на стварној моћи – кинеске инвестиције у Европи су неопходне за покретање умртвљених економија. Русија, са своје стране, шаље суптилну поруку Немачкој, а то је да није незаменљива. Наиме, Русија и Јапан јачају своје енергетске односе, кроз планове за учешће Јапана у новим Арктичким истраживањима. Јапан је исто тако заинтересован за коришћење Руског Северног Пролаза за време пловидбене сезоне, скраћујући тиме транспорт за Европу за више од недељу дана. А истовремено, као и планирани копнени превоз између далеког истока и Европе –  инфраструктура новог правца у превозу контејнера преко Евроазије указује на потенцијално већу улогу јапанске технологије, машинске индустрије и пловидбених капацитета.

Да ли ће Русија и Кина наставити са поруком двосмислености – то јест, јачања односа у свим сферама економије и политике, али са дефинитивним нагласком на неблоковски карактер својих односа, или ће се тон променити у правцу новог светског поретка? И један и други приступ има својих вредности. Први приступ, нетранспарентност односа – појачава потребу запада да задовољи и Кину и Русију, са циљем да их спречава да „журе“ у загрљај. Наговештај нових смерница односа ће утицати на светски поредак у позитивном правцу, јер ће дозволити мањим земљама да јасније поставе своје стратешко опрадељење. Али ће исто тако дозволити хегемону да се не осећа угроженим и дозвољава времена за реформу хегемонистицког погледа на свет.  Независно од воље хегомона, база хегемоније се измешта као песак под тихим таласима. Ову хармоничну, пожељну слику постепене промене у глобалним односима може потрести финансијска криза. Јер све од 2008 до данас, само се санирају последице, а не дирају узроци. Бег од трговине доларима је само један од симптома забринутости за глобални финансијски систем.

Али и за то постоји већ давно формулисани одговор у свим западним институцијама и медијима  – све је под контролом.